Miroslav Toholj – Portret književnika

Стваралачки портрет Мирослава Тохоља – кроз читање одломака из његовог прозног стваралаштва, као и кроз разговор са самим књижевником – биће представљен у оквиру „Поетског ћошета“ у понедељак 25. априла 2016. године у кафе-клубу галерије „Акваријус“ од 20 сати. У разговору ће учествовати и Александар Дунђерин, писац и књижевни критичар.
Посетиоци ће моћи да се друже са једним од најзначајнијих савремених српских уметника у башти галерије од 15 сати. Програм је организован поводом скупа посвећеног овом писцу, који ће бити одржан у Призрену.

Мирослав Тохољ (1957). Књижевник. Транспортни радник, зидар, молер, вртлар. Издавач. Оснивач и уредник сарајевског недељника „Јавност“. Ратни министар информисања у Републици Српској. Пријатељ, један од главних сарадника, јатак Радована Караџића. У СФР Југославији забрањивано штампање његових дела. Истовремено проглашен за најзначајнијег постмодернистичког писца у Сарајеву. После Петог октобра 2000. године прогоњен, оптуживан, избрисан, без држављанства било које земље, и без правне заштите. До 1998. године живео у Сарајеву, од тада живи у Београду, у кући понад Сремчице. Оспорован, али и награђиван (награда „Бранко Ћопић“, Андрићева награда, награда „Борисав Станковић“, Вукова награда…). Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Често борави на Косову и Метохији. Књиге (избор): „То снива лампарија“ (1979), „Апотекаркин рај и мушке ствари“ (1981), „Господар срца“ (1987), „Стид“ (1989), „Кућа Павловића“ (2001), „Мала Азија и приче о болу“ (2002), „Венчање у возу“ (2007), „Размишљања под притиском“ (2008), „Звона за Тројицу“ (2010), „Недеље неопеваног јада“ (2012), „Сестре“ (2013).

Одломци из дела Мирослава Тохоља:

Једноставније од свега је почетак. Живот сваког од нас започео је до у длаку једнако: мало варошко гробље, трула и влажна травуљина у којој је ископан дубок гроб, наоколо шачица знатижељника, чекају да свештеник заврши па да проспу прегршт иловаче и разиђу се кућама.

Човјек плаче. Како je страшан свијет y који гледа човјек који плаче. … Плач je најприје досегнути извор живота, једини могући разговор с Богом. Дијете, сироче, плаче y сваком човјеку.

Ja je, Господе, и не желим кршити, ja бих само да себе ослободим, не желим да je и мојом крвљу боје, не желим да тај папирнати змај и моју душу узнесе. И падови узимам да су узлети. Откад сам разумио силе зла, не престаје руменило на лицу, не напушта ме стид, a вјера je све јача, све снажнија, и тај стид ће ме надживјети.

Стид

Здесна од улаза била је дјечија соба, гранчица јасмина куцкала је у окно. Промаја је сада творизала непостојећим крилом. Спржили су је на дан светога Николаја, нашу славу – свођаше рачун сам за себе мој друг из најслађега доба. Понад себе спазисмо прву вечерњу звијезду, али непостојећа свјетиљка с непостојеће таванице још се жарила како смо је затекли, и обасјавала зид и распоред непостојећих ствари. Модра шерпа урасла у гомилу мркога шута, крљушт емајла покренута окамењеном пјеном златне рђе. Мртва кућа задуго чува битне знаке, многи пут у непознатој рушевини дочаравала се срж минулог живота, број и старост укућана. У мртвој кући, међутим, немогуће је одредити исток и запад јер разорен праг је тачка из које је могуће сагледати само суштину пролазности, истоветну на свим странама.

Зашто се бијем? Бијем се, понављах у себи, за једну једину реч, ону које би, кад бих поклекнуо, нестало из свих наречја. Бијем се, јер постоји неко ко верује како је свет бољи без те немуште речи.

Кућа Павловића

Тренуци, дакле. Секунд један, чак мање од секунда, одражава цјелину неког живота. Све преостало вријеме, сви силни \’дуги дани\’, у служби су само тог једног или тих неколико тренутака које памтимо.

Ако у један дан стане толико живота, зашто – питао се – година дјелује испразно, као да се све збило у свега неколико тренутака, а остатак остављен ишчекивању и смрти.

Крај ријечи бол, напосљетку, записао је: Нема жалоснијег часа од ОНОГ У којем се бол сажела у свечаност, нема плача ако је бол досегла крајње границе на вертикали очајања, јер нема илузије да је могуће прибјећи новој патњи. То је синоним усправне, т.с.с.б.к. – посљедњи иницијали значили су: трајуће смрти, смрти без краја – као и то да ће биљешку једном наставити. Двоумио се, наиме, да ли је ријеч бол мушког или женског рода. У неком непреводивом стиху, који је морао пронаћи и провјерити памћење, јављала се и у средњем. Њена похлепа, као и бездан онога што означава – схватио је – надмашила је рационалну граматичку дистрибуцију.
Мала Азија и приче о болу

Ко припне коња – припео је анђела, ко на њ замахне бичем – руку је дигао на Господа. Коњ је божја истина, нема вере и не припада ниједном народу већ свима народима, ниједном човеку већ свима људима. Онај који зна порекло и значење његовог општег имена тај, ваљда, зна и да се оно односи на нарочиту врсту отелотворених службеника Господњих, упрегнутих у нејасно и изузетно послање на овом свету. Коњ, то је човек с душом која не може да се смањи нити увећа, душом која надмаша тело којим је заробљена. Наравно, сви бисмо волели да су у људским језицима друге речи изабране како би му се наденуло опште име, а и то само говори до којих граница је човек склон да себи потчињава бића боља и смисленија од себе. О нашим животима коњи сведоче тачније неголи наше вере, наши двори и надгробници.
Звона за Тројицу

Како човек сазрева, све више запажа сенке. Време троши трагајући за светлошћу која те сенке ствара. Зрео човек, у ствари, више зна о свету у тами него о свету озареном светлим зрацима. Тама – то је он, то људско биће, са просјајима успомена.
Сестре

О стваралаштву Мирослава Тохоља:

Српска књижевност је захваљујући „Звонима за Тројицу“ Мирослава Тохоља добила још један велики национални еп, који се, обогаћен разноврсно украшеном лирском фреском о коњима, несумњиво, налази у најужој конкуренцији романа који су обележили прву деценију двадесет и првог века.
Александар Дунђерин

Стид је најпотреснији и најближи животу када се бави сиротињом. Када бих састављао антологију најбољих приказа сиромаштва и социјалне беде у српској књижевности, сигурно бих уврстио неколико страница из овога романа.
…
Овај роман је привукао читаоце слободом и страшћу трагања за „првим” и последњим истинама у животу појединца и човечанства, исповедањем крвавог, извраћеног, са наличја разоткривеног живота. Приповедање је покренуто сазнањем о „смрти мита о праведнику” и слутњом да је на помолу нови мит – мит о неуротичном усамљенику који је изгубио све ослонце и разлоге за тзв. нормално постојање. Тохољев јунак не може са околином пронаћи више ниједну додирну тачку у којој би се могли међусобно подносити. У приповедачеву свест доспева само оно што унижава и рашчовечује, оно што изазива стид. Тохољев јунак је заборавио да се радује и плаши: пред сиротињом, глађу, насиљем, па и смрћу – нема ни кајања, ни мржње, ни страха, остао је само стид као једина веза између човека и света. Одређене су љубавне, породичне, патриотске и све друге идиле и заноси, испразнило се све што је у душу могло унети узбуђења и узлете.
У Тохољевом роману стид је доживљен као израз егзистенцијалног немира мислећег човека: стид је једини исход сваке озбиљне упитаности над овешталим формама живљења. Стид је димензија свести која одређује меру напетости између појединца и околине. Стид је сукоб два поретка: замишљеног и стварног, опредељења за Добро и нужности пристанка на Зло. Стид је метафизичка дата људске мисли; он се никада не може свести на одређене узроке, јер је „шири од закона, од државног устава”, од живота.
Душко Бабић

Тумачећи савремену српску историју кроз мисаону призму Достојевског, као борбу за очување православља као последњег националног упоришта, Тохољ обавља ангажман који су имале и Сеобе Милоша Црњанског.
Весна Тријић

Ставови:

Моје унутрашње самопоуздање датира од када и прва свест о себи. Можда ће то звучати сувише приватно, али веома рано увидео сам да никад и нигде нисам сам, да увек и свугде имам моћног пратиоца, заштитника, саветника – назовите га како хоћете. Још нисам умео да пливам, а отишао сам до забачене старе водопоје и, решен да пропливам, скочио у воду и, наравно, почео да се давим. У одсудном тренутку, између живота и смрти, изнад се заљуљало уже; наишао неки човек и видео дете које се дави. Случајно? Нема случајности, сем у свету који је обујмила логика, а логика је, по мом схватању, један од најпростијих умних алата. Чак и пре него што сам научио да пишем, себе сам доживљавао као писца, у себи слагао и римовао речи, фантазирао и сладио се сопственим измишљотинама, али нисам помишљао да ће то бити моје животно занимање. Водили су ме чак да гатара баца угљевље и олово, јер сам се самопрестравио фантастичном сценом коју сам измаштао и поистоветио је са реалношћу. Отац је ишао да у шумици, у коју сам сместио догађаје, тражи трагове, а мајка уздисала: \’Њему нешто јест, али ја не знам шта!\’ То \’нешто\’ је имагинација од које вучем повишену телесну температуру и висок крвни притисак. А \’некњижевним пословима\’ бавим се и данас, али ретко сам их радио да бих дошао до пара, чешће зато што ми се чинило да зидар не зида по мом укусу, да молер не боји довољно лепо, да је код свога издавача некако поштеније радити у најнижој класи, у магацину, него као уредник, јер уз звање уредника обавезно иде бар чланство у Градском комитету.

Није то била политика, већ одбрана права на опстанак, ма шта данас о томе причали владини и невладини писци локалне историје. Вештину постизања могућег заменила је нужност да се не понови већ виђено. О томе сам често и много говорио, и само бих нагласио једно умесно питање. Ако су на челу српског националног покрета у Босни стајали професори свих струка, лекари, академици, угледни привредници, вешти, часни и одважни официри, да ли је заиста могуће да њихову улогу и њихово дело исправно растумаче неуспешни студенти, кљасто и рошаво, квартовски позорници, будимпештански и вашингтонски курсисти, и сва та шквадра из вагона-ли овдашње „политичке коректности“? Е сад, објасните ми, како то да морални и интелектуални талог једног народа, сем по принципу личне пројекције, доноси капиталне судове о том народу!

Најпре храброшћу да говори оно што мисли, колико год да ће то коштати. Потом би требало да се својим делима обраћа неким апстрактним узорима у прошлости и у будућности, неким будућим поколењима, рецимо, јер сада и овде се, у принципу, мало шта може постићи по том питању. Једна генерација не може урадити национални посао који се свршава једино деловањем више узастопних генерација. И, да будем помало суров, мора се у свему томе гајити монашка посвећеност, па чак и добровољна анонимност.

После изласка из египатског ропства, јеврејски народ с Мојсијем на челу четрдесет година је лутао кроз пустињу. Нису лутали зато што нису знали куда води пут у земљу обећану, већ да би купили време док не изумру генерације с ропском свешћу понесеном из богатог Мисира.
Из интервјуа за недељник „Печат“