Текст, фото, видео: Радио Контакт плус
Филмови настали у Косовској Митровици данас се приказују на међународним фестивалима и изложбама, а дела која су никла у подељеном граду проналазе пут до публике широм региона, Европе и света.
Међу њима су филм „Митровица – подељени град“ редитеља Марка Грбе Singha, видео-рад „Нисам успела да ти нацртам карту“ ауторке Џејле Готлиб, рад „Темељи“ ауторки Саре Апостоловић и Јане Миленковић, као и филм „Стратум“, који потписују Марко Грба Singh и Данијел Котер. Сви они настали су у оквиру Митровичке уметничке резиденције и Приватног културног центра „Акваријус“.
Док се о Митровици готово свакодневно говори о поделама, политици и тензијама, постоји и друга прича – она у којој уметници из Немачке, Перуа, Мексика, Швајцарске, Италије и бројних других земаља долазе управо у овај град, стварају у њему и његове приче носе широм Европе и света.
„Уметност треба да изнервира, испровоцира и наведе на размишљање.“
Овом реченицом књижевник и уредник уметничког програма Приватног културног центра „Акваријус“ Александар Дунђерин можда најбоље описује оно што, заједно са својом супругом Миљаном, годинама покушава да гради у Косовској Митровици.
Али, парадоксално, изгледа да је „Акваријус“ често цењенији ван Митровице него у средини у којој је настао.
Александар указује да проблем није само у томе да ли средина реагује или не реагује на уметност, већ у много дубљим и конкретнијим препрекама са којима се суочавају они који у њој учествују.
Он наводи да студенти који годинама долазе у Митровицу на резиденцију – из Хамбурга, Женеве, Аустрије, Сарајева, Новог Сада… углавном добијају уредне дозволе боравка, што им доноси и додатне академске поене, док се овакви програми на њиховим универзитетима представљају као успешне међународне размене.
У том контексту, како каже, посебно забрињавају ситуације у којима се отежава рад домаћим учесницима.
„Имали смо случај да две наше студенткиње са Факултета уметности у Митровици нису добиле дозволу за стални боравак у оквиру резиденције, већ само за ограничено, слободно време. То је за мене много већи проблем. То онда није равнодушност – то је директно усмерено против развоја тих студенткиња“, каже он.
Управо ту, додаје, престаје прича о пасивном непрепознавању значаја уметности и отвара се питање односа према самом развоју уметничке сцене.
„Не желимо равнодушност. Уметност треба да изнервира, да испровоцира, да наведе на размишљање. То и радимо – и са студентима који долазе на резиденцију и са публиком овде. Често је циљ и да се изазове реакција, па и ‘шок’“, наводи.
Сматра да „Акваријус“ данас има већу видљивост и репутацију ван Митровице него у самом граду, посебно у очима институција које би, како каже, природно требало да буду партнер у развоју оваквих програма.
„И то јесте проблем“, каже он.
У новој епизоди подкаста, Александар говори о томе зашто страни уметници у Митровици виде оно што њени становници често не виде, како је могуће да је један аутор овај град назвао једним од најслободнијих места у којима је боравио, због чега сматра да институције недовољно препознају значај уметности, али и шта би Митровица изгубила уколико би Митровичка уметничка резиденција једног дана престала да постоји.
„Митровица губи прилику да остане део света, губи прилику да живи као нормалан свет“, поручује Александар Дунђерин.
Да ли уметност заиста може да мења град? Зашто је важно да уметници буду слободни, чак и када провоцирају? И због чега Дунђерин каже да му је довођење уметника у Митровицу важније од било каквог материјалног успеха?
Одговоре на ова питања погледајте у новој епизоди нашег подкаста.
Извор: Радио Контакт плус >>
