Наше морање једе наш век. Немамо времена…

Текст: Алтернативна (Ана Марија Ивковић)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)

Пешчани сат сипи, говорићу о времену. Сатови откуцавају непрестано, часови сипе, у живом смо песку. Свако ко је стајао под сунчевим стрелама упирао је очи у дубину и тражио одговор. Нема места где је човек дисао и просипао речи, а да није натопљено сетом или јадом због знања да је рибарска мрежа човекова у коначном празна. Ипак, сваки дан чини се као савршен дар и увек се све заврши осећајем вечности. Иде испред нас као заводљиви мирис, као сећање на изгубљени простор. Све што чинимо јесте због те тачке, чворне, због трена сусрета. Све почиње жудњом за вечношћу, за недостајањем. Беседити, зар није једина и вечна човекова опсесија? И живот човеков зар није тек трен? О чему вреди беседити? О правди? О љубави, о моралу? О чему? Многе звезде које светле у нашој димензији мртве су. На то не помишљамо, нити то знамо када подижемо очи ка небу. Заправо, да ли уопште више подижемо главе? Заробио нас је овај век – век морања. Проширио се космос људских сазнања, али одјек празнине путује с краја на крај света. Од толиких речи којима се може описати свет и срце човеково црвено као паприка, одабрали смо бесмислену недовршену радњу – морам. Наше морање једе наш век. Кажете имам два минута да беседим о чему желим. О чему желим? Два минута у космичким размерама живот је једне звезде. И док упиремо поглед у њу, она можда издише и сија. Не знам колико још времена имам. Пешчани сат сипи. Два минута могу бити цео живот. Сви часови који су сапети у нама, дубоки, тешки и радосни, вечност трепери у њима. Коначно, ето говорим о недостајању времена. Размишљам о томе колико ми је још остало да зборим. И док правим станку за удисај, оно протиче. Веје, сипи. Немам више времена, а немате га ни ви. Нико нема времена. Дајте онда да у том теснацу између морања и немања, нађемо бар праве речи једни за друге, за себе, заувек.

Смрт деветнаестогодишње Таре Сенице, дубоко је потресла Весну Капор. Толико да је о томе написала књигу „Небо, тако дубоко“, у којој се и нашла Тарина беседа с почетка текста.
Књига о смрти, где се смрт помиње једном, јер ово је истовремено књига о животу и болу, промовисана је прошле недеље у митровичком Акваријусу.
Критичари се можда неће сложити, али ауторка овог текста књигу Весне Капор више види као лекцију о животу, о томе да живимо у „морању“ и заборављамо да истински живимо, да истински покажемо љубав својим ближњим и вољеним, али и као позорење да олако схватамо и живот, и туђу смрт и туђу тугу, све док се и туга и смрт некако непланирано не увуку у наше животе.
Роман је написан из више проповедачких гласова, где доминира бол мајке. Ауторка се, признаје, припремала да напише нешто сасвим друго – епску тему, драму која је историјска.
„Ова књига тера људе да размисле шта се дешава поред нас, другим људима. Ја нисам имала ту намеру, али све се слагало тако да људе натераш да размишљају, да се препознаују у другом. Јер ако живимо само за себе … Ова књига има један живот, посебно зато што је различита. Мене не занима да будем модерна… Не пратим актуелности. Ја пишем о ономе што у мени живи”, каже ауторка.
Али зашто ју је смрт деветнаестогодишње девојке – магијског имена и презимена – Таре Сенице – толико погодила?
„Када се десио Тарин одлазак, у том тренутку када сам сазнала, нешто се раздесило у световима, неке силе су се заталасале између мене и мог сина када смо сазнали. Просто сам знала да ако кажем смири се, дешава се, идемо даље, да ћемо завршити с тим, или да плачем, да пустим бол. Тачно сам осетила то, то приповедачи, али и други људи осете да ли ће жаловати са другим или ће затворити прозор за друге. И ето, нисам затворила прозор. После сам делила тај бол са њеним родитељима и све је било, могу да кажем, врло тешко. И то није само моја књига, то је заправо послање било, то сам тако доживела,“ каже Капор.
Радни наслов књиге био је „Шта смо радили тада“ – тада када је Тара Сеница била болесна и у болници.
„Супротстављала сам живот који је текао и када је она била између светова“ – каже Капор.
Додаје да се све „просто дешавало“ од мотоа књиге до тога како је завршила књигу у кући Тарине куме која се налази на реци.

Тражио сам унезвереним погледом обалу, али не у мору него на небу – мото књиге

Међутим, каже и да је пред светошћу теме била збуњена и да и данас има амбивалентна осећања:
„Не знам ни сада да ли сам смела то да радим, да ли сам смела то да пишем“, додаје и објашњава да је тешко и болно од нечије стварне трагедије, живота „који није само твој направити књижевност, али тако да никога не уцвелиш“.
„Ова прича је морала само овако бити написана. И та прича о болу, губитку, просто је сада изашла на видело и показала се целовита. Тај средишњи део књиге је чисти, живи бол. Ја сам бележила и плакала. Видела сам да ме води нешто више, да то нема везе више са мном. Када сам исписала тај средишњи део, мислила сам да је то завршено, то је бол и то је тако“, објаснила је Капор, додајући да је потом додала други део, чему се иницијално опирала.
Истиче и да се осећала као „дијак гешник“, јер је „забасала у сфере које можда није смела да дирне“.
Зато је одлучила да књигу да на читање Тариним родитељима:
„Једино то свесно нисам хтела – никог нисам хтела да увредим. И онда сам читала са њеном мајком два пута тај текст и то нас је обе разарало. Она је била први читалаца и први уредник на неки начин. Али је била саучесник у целој овој причи и наравно да сам највише кроз њен лик изнела ту ситуацију. Због тога ово има призвук тужбалице.“

Међутим, могао би да се донесе закључак да није случајно да је Капор писала о смрти за коју верује да је прелазак из света у свет.
„Кад си млад, онда не размишљаш о томе (о смрти, прим. аут.), а и када размишљаш, то је на неком детињем нивоу, спонтано“, казала је Капор.
Ипак, смрт је нешто што се читав живот провлачило кроз њен живот. Рођена у Невесињу, живела је у близини гробља, „ишла је за мајком и понављала шта бива касније?“, односно после смрти, подсећа и да у читавом региону у којем живимо “нема човека који није прошао страдање“, као дете преживела је тешку операцију.
„За мене је смрт била увек некакав праг, осећала сам да постоји простор између светова, а после је и моја вера била хајдучка“, каже Капор.
„С годинама, што је природно, спремам се као и сваки хришћанин и као она реченица из молитве – дај ми миран и достојанствен крај. Ево, мислим да је то само пролазак и да је овај живот само пролазак и тако се старам да живим.“
„Огољена есенција бола и патње“ – оценио је књижевни критичар Александар Дунђерин, говорећи о књизи.

„Иако у појединим деловима овај роман тежи да буде дело једног хришћанског виђења смрти макар кроз прихватање смрти као саставног дела нашег живота, ипак он то није до краја, јер мајка главне јунакиње жели сопствену смрт зато што се не може носити са губитком детета“, казао је Жарко Миленковић.
„Весна Капор нам је изнела и поделила смрт, оставивши да о њој размишљамо, да се љутимо на Бога и сопствени зли усуд, да плачемо, али и да се молимо“, додао је.
Весна Капор је овогодишња добитница престижне књижевне награде „Меша Селимовић“ – многочлани жири је за најбољу књигу 2021. године на српском језику прогласио управо њен роман „Небо, тако дубоко“ у издању Српске књижевне задруге. Добитница је и награда „Лаза Костић”, „Милош Црњански“, „Данко Поповић“, као и „Кондир косовке девојке“. Уредница је књижевног програма у београдском Студентском културном центру.

Извор: Алтернативна >>