Razgovor sa Darijom Mašković

Фотографије: Архива ПКЦ „Акваријус“

У мору свакодневних вести које бомбардују помало уморан мозак, промакну информације које завређују истинску пажњу, или их уопште нема. Тако чујемо и видимо махом оно што један дан чини у медијима, иако знамо да то није све. Јер није. Много је младих, талентованих који ту свакодневницу чине другачијом, интересантнијом, оплемењују је. Њих, међутим, не можете да видите у ударним вестима. Они скромно, али упорно граде свој таленат, верујући да су особеност и искреност оно што је исправно. Будући глумци, сликари, писци – Косовска Митровица може свима њима да се похвали. Мала заједница може да се похвали и „Жврљотинама“, јер ове нису шкрабопис из досаде. Ове одсликавају емоције, жеље, страхове, свакодневницу, одрастање средњошколке Дарије Машковић. Њене исповести кроз стихове јавности су премијерно представљене на Међународном београдском сајму књига крајем прошле године, потом у приватном културном центру „Акваријус“. Њена прва књига заправо је награда која јој је припала као победнику Књижевних окршаја у Акваријусу који је припремио књигу за штампу. Књигу је публиковало Књижевно друштво Косова и Метохије. Сада су „Жврљотине“ доживеле и друго издање. Разговарали смо са Даријом кроз њене стихове.

Умем само да жврљам и грлим
Шта сам ја?
Једино то умем
Умем да жврљам
и умем да грлим.
И то је све.

Алтернативна: Да ли и даље верујеш да је то све што умеш?
Дарија: И даље верујем да је то све што умем.
Алтернативна: Зашто?
Дарија: Зато што ја под тим „умети“ не подразумевам ствари које радим иначе – ствари које неко зна да ради. На пример, умем да трчим, умем да певам, умем да једем палачинке. Заправо, многе ствари знам, али мислим да смо сви ми за живота надарени и умемо само једно, или две. Тако да ја умем само да жврљам и само да грлим. Ја сам на то прилично поносна.

С**бана сам јер нисам знала да ће то бити
последњи дан када нисам опсовала никада.
Нисам знала да ће та среда бити последња
среда када смо изашли напоље до седам да
се играмо.
Искрено мислила сам да ће то бити петак.
Некако је епскије.
С**ебана сам јер нисам знала да ће то бити
последњи дан за „никада нећу пробати цигару“
Мама, пробала сам цигару.

Алтернативна: По чему сада мериш одрастање, односно сазревање?
Дарија: Ствари се само мењају. Адаптирају се са годинама. Прво је било престати са играњем и пробати прву цигару, опсовати први пут. Сада су то неке веће ствари и временом ће да буду све веће и веће. И то мене, искрено, плаши. Плашим се тога да нећу знати када да станем са новим стварима.
Алтернативна: Којим, на пример?
Дарија: Плашим се да ће та цигара постати нешто више, плашим се да ће та псовка ући у речник пречесто, плашим се да и даље нећу ништа причати својој мами. Највише се плашим тога да ћу да желим да престанем да се играм опет, јер сам имала краћу паузу, па сам, ипак, наставила.

Замисли онда схватиш
Да и много добри људи нису волели
кишобране
кажеш себи: напред лаве
И зафрљачиш ту глупу глупотегет старудију
Капуљачу склониш
И киснеш.
И живиш.
И после много времена
Продишеш
Јер више нема
шта да те гуши.

Алтернативна: Шта тебе гуши?
Дарија: Отуђеност. Страшно ме плаши. Са једне стране – отуђеност, са друге стране – сујета. Мада мислим да нисам много сујетна. На пример, ова песма је писана за момка који ми је и даље јако драг зато што, као што сам и написала у једној од песама – ја људе чувам. Значи, не мора више да ми буде у животу, не морам више да га волим, ја ћу њега да чувам и онда проради та сујета када такви људи нису поред мене, тако да ме то гуши. Значи, отуђеност и сопствена сујета.
Алтернативна: Да ли отуђеност гуши све нас?
Дарија: За кратко време смо попримили моралне вредности народа који су одувек били такви. Ми нисмо били такви. Југ није такав. Ми никада нећемо моћи да будемо такви, нас ће то само да гуши. И мене то боли. Боли ме зато што је стопа депресије све већа, стопа самоубистава је све већа, стопа наводне несхваћености. То није несхваћеност. То је наводна несхваћеност зато што код нас сада влада толика отуђеност да једна особа више нема ни жеље, ни времена, ни храбрости да се са неким, на пример, добро проведе, а да у себи нема неки чип због којег помисли да можда та особа није та у том тренутку. Људи више не знају да се препусте тренутку и мени је то главна црта отуђености. Тако да се сви затварају у себе и нема ко да те схвати и да то и жели, јер људи више не виде кад је неко несхваћен, јер мисле да су само они несхваћени.

Извор: Алтернативна >>

ПРОЧИТАЈТЕ И:
Дарија Машковић: „Ово нисам ја“ >>
Дарија Машковић: Одрастање уз Жврљотине >>
Млади Митровчани на Сајму књига >>
Александар Дунђерин: Мала свеска о великом свету >>