Samoponavljanje znači smrt

Пише: Ивана Вановац
Фотографије: Милан Кабашић

Овај наш свет је цео саздан од милиона нилијарди малих светова.
И шешир. И дугме. И олук. И мачак. И ветар. И смоква. И лимени певац на крову… сваки створ али и свака ствар на свету има неко самосвојно бивствовање, неки свој пут постојања, пут трајања, нестајања, успона или пропасти. Дакле тај пут није искључиво и ексклузивно право човека. Али је ексклузивно право писца да то сазна, да тако благословен тим сазнањем, ужива имунитет од бесмисла. Да својом мишљу од наизглед беживотне новембарске улице, направи грандиозни лунапарк, са мачком-игуманом на ролеркостеру и полупијаним отписаним друштванцетом дугмета, шнале и запушача пивске флаше. Као такав, писац зна да баш све на овом свету пулсира неким животићем, да се све моли неком свом божанству, али и да су црквице у људским душама ретке.
Имајући све то у виду, писац Дејан Алексић је направио подвиг, јер је у вече једног јулског петка, успео да окупи у митровачком Приватном културном центру „Акваријус“ сасвим солидан број душица са црквицама, заинтересованих за размишљање и један добар разговор. А у овом Краљевчанину, добитнику између осталих и награде „Меша Селимовић“, нашли су дивног саговорника, који нам је открио и како се трајно остаје добар и плодан писац.

• 

• 

Најпре је важно да не упаднете у манир, у самопонављање. То значи да је неопходно непрестано трагање за новом, занимљивијом, другачијом верзијом себе. Алексић управо то ради. Од како је почео да пише деведесетих година, непрестано излази на црту новим књижевним формама, а остајући веран поезији, већ деценијама као акробата сјајно маневрише поетским просторима.
„Ја увек пишем, као да ништа што сам дотад написао не постоји. Самопонављање није ништа друго него губитак животности. То је исто што и смрт. А страх од оног што бисте могли да урадите, да уђете у неки нови стваралачки простор, да освојите неки нови песнички израз – он постоји. Ово што вам причам је и метафора за живот“, каже писац. Па да. Колико је људи могло да остане још живо пре него што умре, да није било тог страха. Овако, живи мртвују окоштали у комфору несреће и неуспеха, у самообмани да је управо дата верзија њих и животних околности, најсавршенија. Лакше је веровати да „тако треба“, него признати кукавичлук. Лакше је песнику да се држи форме за коју је већ добио потврду да је океј, него да сад од сале у којој је добио громогласни аплауз, прави експерименталну лабораторију. Исто то је рекао и Меша: „Све је могуће, али се човек не усуди“.
„Да нема те потребе да се покренете из сопственог духовног, стваралачког, људског простора на коме сте и у коме ви већ имате осећање комфора, неке акомодације, онда не би било ни прогреса“, додаје писац.
Алексић углавном пише поезију. Највише пише поезију. Али та поезија макар у последњим збиркама, страховито подсећа на прозу. Да бисте схватили да је поезија, морате да видите песму. Ако је само слушате, сигурно је да нећете бити начисто да ли Алексић пева или прича. И то је можда и најлепша поезија. Такве песме су концентрована поетика живота. Без театралности, без претеривања. Стихови су често неправилно изломљени, напукли као да су му случајно испали из руку на тврдо тло. Рима, и када је има, делује као да је потпуно ненамерна, ноншалантна је, баш као што уме да се поткраде у сасвим обичној причи, баш као на почетку ове реченице. Алексићеве песме су разговорљиве. Из њих чујеш питања… Из сваке некако чујеш питање: „А како си ти?“

• 

• 

„Драгоценија су права питања од правих одговора. Права питања покрећу на размишљање, а одговори су нека готова истина, неком прихватљива а неком не и заправо не нуде ништа“, каже писац.
Те вечери, писац нас је подсетио да чуда нису апстракција. Да смо се можда само превише навикли на живот па су нам чула отупела. А како писац рече: „Ништа божанскије од обичног дана“.
„То што постојимо је већ чудо, само по себи. Управо ти мали светови су свуда око нас, потребно је само изоштрити те рецепторе, ухо, око, да види свет иза света. То је оно што је мени као уметнику, нека врста опсесије – да налазим велике ствари у свакодневном. Оно што је свакодневно то је профано, а мени је циљ да у том профаном, нађем нешто узвишено. У песмама често правим инверзију између онога што је недодирљиво, узвишено и онога што је профано, што нас окружује, па самим тим више није занимљиво“.
Писац каже да је то могуће само ако допустите себи да посматрате свет „ван препоручених оквира“ којима смо изложени од дана рођења.
„Научиће вас шта је стварност по туђем искуству, научиће вас и шта је истина. А истина је апстрактан појам, оно што из вас проистекне као резултанта, као исход ваше потраге за смислом. Шта је тај смисао? Не знамо, али заправо, можда је смисао управо то што трагате за смислом“ додаје писац и даље цитира Јосифа Бродског који такође не зна одговор на питање шта је смисао, али верује да му је онај који чита макар једну песму дневно, ближи од оног који је не прочита.

• 

• 

А када се умори од живота „зрелих“, истих оних којима отпада дугмад са озбиљних, пословних костима, од оних који се већином никада не запитају где ли је то дугме завршило, од нас који тако језиво забављени препорученим обрасцем живота, заборављамо да у фасцикли под мишком носимо „уговор са земљом“, писац Дејан Алексић одлази у боље друштво. У друштво деце. Тагора каже да је свако дете знак да Бог још није обесхрабрен човеком. Алексић све чешће одлази у тај свет, и све се дуже тамо задржава. За децу пише поезију али и прозу. За њих му баш ништа није тешко. Њих ради, истрпеће и гунђање штампара и издавача јер је намерио да усред књиге дође страница са рупом у средини, што за њих, претпостављамо, представља огромно деранжирање.
Алексић је написао много књига за децу и одрасле. Ушао је у редован наставни програм основног образовања. Добио је многа признања. Списак и једних и других наћи ћете без потешкоћа на интернету, али искуство тросатног разговора са њим – нећете.

Извор: Радио Косовска Митровица >>