Слободна вам нова година!

Ово је белешка „директорице“ на крају године.
И мали извештај о томе како је могуће да један тим и даље постоји.
Плаћени минимално, без новогодишњих вечера и празничних ритуала, са радним временом које не познаје сат, већ потребу. Људи од којих се очекује да буду хоботнице: да раде више ствари одједном, често без паузе, често без оброка. Неке не виђам данима а систем функционише као да су стално ту.
Уместо 13. плате, последњих дана у години облаче Деда Мразова одела. Три сата стоје, скачу, ђускају и пакују преко педесет поклона, не фабричких, већ осмишљених за свако дете појединачно. Не зато што морају него зато што разумеју зашто.
Знам да их ја ове године нисам баш усрећила. Али они јесу многе у овом граду. И то је једина валута која овде и свугде нешто вреди.
Ово је и захвалница публици која нас већ десет година трпи. Која пристаје да буде шокирана, збуњена, понекад изнервирана. Која је гледала како правимо све и свашта, често без објашњења, често без намере да се допаднемо.
За десет година добили смо све могуће етикете: да радимо за разне службе, да смо секта, издајници, опозиција, власт. Да припадамо свему и свачему у зависности од тога ко говори и у ком тренутку. А суштина је била упорно иста: борба за слободу и уметност.
Слободу да мислимо, говоримо, грешимо, преиспитујемо и опраштамо. Уметност која не тражи дозволу, не служи интересима и не уклапа се у туђе наративе.
Ако нас и даље трпите – хвала.
Ако нас разумете – још боље.
Ако не – свакако настављамо.
Јер другачије не умемо.
Jер се o слободи и уметности не преговара.
Слободна вам нова година!