Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)
Фото: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)
Књига поезије Жарка Миленковића „Свакодневно убијање живота“ је књига дубоке туге.
Ради ли човек ишта друго у свом малом животном тренутку сем што се мучи да изгради нешто што ће кад-тад постати само сећање? Вреде ли она чему? Ако знамо да суштински не радимо ништа значајно, сем што целог живота систематски убијамо живот, да ли онда сећања ма каква она била, нису ништа друго до увреда за срце?
Ако већ имамо расањену свест о томе колико смо увредљиво кратко овде, а тако много тога се од нас очекује – да научимо, сазнамо, изгрешимо, исцелимо, прихватимо и поступимо најисправније, није ли онда запањујуће глупо допустити себи лицемерје, плиткост, површност, привид, зашто не и радост?
У животу људском, туга се за тугом ваља. Између њих интермеца неке радости, колико да се не убијемо. То „мало светлости“, то ништа што смо умели да кажемо о љубави, узима смисао свему што радимо и све чини достојним заборава. Лаког, спонтаног, неоптерећујућег заборава. Мада… Заборав није крај… Увек постоји вероватноћа присећања.
Баш као и у „Крхотинама лета“ >>, Жарко се једино у топлим, сунчаним данима усуђује да помиње тужни бесмисао, јер само ти дани имају довољно животних сокова и једино тада сунце није матора надмена стипса, па имају и довољно топлоте и светлостил да поднесу ту претужну елегију.
Да ли је зато Жарко опседнут летом и летњим феноменима?
„Жарков песнички глас у мало речи покушава да обликује једно препознатљиво, у много чему меланхолично осећање живота. И видео сам да та фигура лета, присутна и код неких других српских песника ранијих времена, код Жаркла Миленковића добија један други облик и добија један низ не у много чему померених значења“.
Овако о Миленковићевој поезији говори Гојко Божовић – писац и главни уредник и директор издавачке куће „Архипелаг“, у оквиру чије едиције „Елемент“ су и објављене две поменуте Жаркове збирке.
„Рилке је рекао да су песме најпре искуства и да је изван искуства тешко замислити поезију. Случај песника Жарка Миленковића нам то потврђује у највећој могућој мери. Могли смо то видети и у \’Крхотинама лета\’, где се такође препознаје та празност свакодневне егзистенције, празнина смисла у свакодневном људском животу, али то чини се још дубље у овој књизи „Свакодневно убијање живота“ као да се та мера искуства у поразној, осујећеној, испражњеној свакодневици испунила у тој мери да је било неопходно написати овакве песме у којима се са мало речи, али зато врло прецизно, врло прагмантно изражава то осећање живота у коме има толико много незадовољства и у коме се непрестано човек суочава са ограничењима које јесу суштински израз његове свакодневице.“
Тако је говорио Божовић, у јесење октобарско вече, на промоцији Жаркове књиге у Косовској Митровици.
„Та свакодневица која нас опседа и ван које не можемо да осмислимо властити живот, али ни у којој такође не можемо да осмислимо дубљи израз нашег постојања, и то убијање кога је много управо у свакодневици, и тај живот са којим човек често не зна шта да учини, како да живи у миру са собом, када већ није могуће живети увек у миру са другима.“
Од Жаркових песама могао би да се направи кратки филм.
Замислиш логор и у њему оне који логорују. Стоје и склопљених очију, греју мршава, ожиљцима нагрђена лица на топлом, августовском сунцу. Небо над логором подигнутом на месту где је некада био Град, је некако Нарочито Празно. Са разгласа се чује неки раштимовани лимени оркестар за сахране који у реквијемском маниру наизменично свира „Ево душа, ево тело, ево све црно на бело…“ и „Jingle bells“ смрти (нема везе што је новогодишња адреналинска ињекција још у ампули јер до децембра има доста времена). Мало подаље, стражар господар седи, кида странице из Фокнерове позамашне „Светлости у августу“, прави лоптице и њима гађа осунчана заробљеничка лица.
Иако на прво читање делује тешко и безнадежно, Жаркова поезија ипак даје упутство како се можда можемо ишчупати из „грандиозне беде ишчекивања живота“…
„Ништа нисмо говорили о љубави…“
Дијагностика обављена. Жариште лоцирано. Сад само треба да волимо.
А љубав није ништа више од давања себе без задршке.
„Ево душа, ево тело…“ Ево смисла том наизглед неважном сећању. За разумевање ове опаске, важно је прочитати књигу, од корице до корице.
Жарко Миленковић је рођен 1988. године у Приштини. Писац је, књижевни критичар и проучавалац књижевности. Објавио је књиге песама „Кенотаф“ (2014) и „Крхотине лета“(2018). Прошле године из штампе излази његова књига есеја „Тмина и празнина, Хоррор вацуи у српској поезији XX и XXI века“. И данас живи и ради на Косову и Метохији…
Промоција књиге у Косовској Митровици одржана је 8. октобра, као завршни догађај „Пијаце књига“ коју организује митровачки ПКЦ „Акваријус“.
Извор: Радио Косовска Митровица >>
