Текст: Радио Митровица север (Ивана Вановац). Фотографије. ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић).
„Уметничка резиденција“ коју ПКЦ „Акваријус“ организује другу годину заредом, завршена је синоћ изложбом свих уметничких дела насталих у периоду од јануара до краја маја, у коме је 15 уметника из региона али и Европе посетило наш Град.
Књижевници, кореографи, документаристи, сликари, вајари живели су у Митровици окружени Митровчанима, причали са њима, дисали, јели, пили, стрпљиво слушали митровачке приче и у коначници, своје искуство живљења и осећања, инкорпорирали у безвремени уметнички фундус.
„Уметничка резиденција“ је у протеклих пола године била један савршени функционални систем у времену опште дисфункције. Мали свет који је својом нормалношћу и лепотом, реметио колективни анксиозни осећај беспомоћности и свепропадања. Она је одлазак заменила доласком. Хомогено – ширинама. Дајући шансу смислу, потпуно збунила егзистенцијални бесмисао у који су запале борба, страст, вера и једном ногом љубав.
Резултати су синоћ представљени митровачкој публици.
Али колико су важни они, можда је још важнији процес дуг шест месеци…
Резиденција је била место и време уживања у култури дијалога. Уметност је цела заправо култура дијалога. А дијалог је место за информисање. Значи, међусобно учење.
„Европа је географска одредница. Не постоји нека универзална европска култура којој би Балкан могао да припада или да не припада. Пречесто сам то слушао овде… Људи то говоре у контексту отоманске владавине, Балканских ратова и целе те идеологије балканизације… али овај простор јесте Европа, јер је то искључиво географска одредница и ту нема другог начина да се одговори“ каже ми Данијел Котер, документариста године у Немачкој, у једном таквом дијалогу.
Тај станар резиденције је пропутовао цео свет у покушају да потврди своју сумњу да се ратови заподевају и никада не завршавају у областима са изразитим рудним богатствима. Открива нам једну Немачку каква нама остаје невидљива. Прича о тридесетопроцентно озбиљној подршци коју уживају нимало демократске партије широм Европе, оне које заговарају понашање какво се одвија на Косову…. Зна много о јерменско-азербејџанском сукобу, о немирима у Конгу…. свуда где је био наишао је на сукобе… И руднике. Документује кадром, причом локалаца, звуковима, изманипулисаним просторима и фотографијама.
„Европа има тај обичај да рат назива миром“ добацује Медија Махмуд, курдска књижевница из Немачке чија породица је избегла из Ирака. Привлачна мешавина оријенталне страсти и европских манира. У њеном друштву све време мислиш о Хиљаду и једној ноћи. Од ње учиш како мала заједница ирачких Курда чува свој језички, културни и национални идентитет у хиперцентру Европе. Када из Ирака пређеш „Јариње“ уђеш у Немачку. Носи разнородне чарапе и тера те да се питаш да ли је то одлика ирачке, немачке или Медијине културе.
„Демократија се учи. Друштво мора да је научи кроз поједнице. Онда она постаје навика… Сложена је овде ситуација…“ каже Котер. Влада вештином извртања интервјуа. На пола је почео он мене да испитује…
Прича о кућама на Косову које фрапантно личе на немачке.
„Толико су сличне, да ми је било чак благо језиво док их гледам“ каже Данијел смејући се. Констатујемо да је то због тога што су саграђене новцем зарађеним у Немачкој и да су тај модернистички дух немачког градитељства донели гастарбајтери са бауштеле.
Лутао је по Косову, тумачио стварност, тражио руднике… Поводом завршетка резиденције, послао је видео рад под именом „Контакт зона“. Простора за контакт има. Простора за замах има. И средстава за катапултирање у додир има, али заинтересованих нема.
Пар дана касније, у резиденцију са југа, из Северне Македоније, стиже млади сликар – графичар Стефан Младеновски. Ништа ироничније него кад ти је југ на северу.
И он ми у интервјуу прича о кућама.
„Куће су овде празне… То ми је јак утисак. То је главна тема мојих дела која ће након резиденције остати „Аваријусу“ и Митровици. Мало ми је нејасно… Пажљиво сам слушао све… Требало би ми макар месец дана живота овде да бих схватио шта се дешава. Нејасно ми је то – зашто баш толико много људи се одсељава одавде“ пита се Стефан. И њега је резиденција збунила.
Каже да „сака да биде позитиван“ а да би то остао, редовно се „прочишћава уметношћу“. И то је јасно – његови цртежи и слике су платна којима трља, чисти и гланца своју лепу, животрворну, младу енергију. Након тога, она више нису чиста, бела нити утегнуто лепа. Све су супротно од тога.
„То је мој начин. То је моја Арт терапија. Тако се чистим и не занима ме да будем допадљив. Ситуације које приказујем ја најпре морам да проживим – лично или емпатијски. Све што се дешава мени или око мене, ја веома снажно проживљавам… Тако је и са овом ситуацијом овде – сви делујете срећни, али за собом носите мрак… Моја прва слика током мог боравка овде се зове „Несретан човек“ јер ко би био срећан да мора да напусти своје родно место?“
Наставља да говори о срећи… Примећује да се срећа у животу јавља фрагментарно.
„Срећан кад сам у добром друштву. Ја онда апсорбујем енергију… Срећа… Краткорајна је. Ја не познајем то стање сталне среће. Мене све око мене погађа, све на мене делује интензивно. Али сам срећан јер сам са вама већ данима. Срећан сам што сам упознао дивне домаћине – Миљану и Ацу Дунђерина. И Пепи, мој пријатељ и врхунски уметник, морам да га поменем…. Моменат када је он присутан и то што је стано присутан – мени то јако прија“.
Са Стефаном се добро разговара о љубави, континуираном уметничком узбуђењу, неизвесности сутрашњице, о човеку као матици његовог ликовног интересовања….
Младеновски се вратио како би присуствовао затварању резиденције. Његов „Несретни човек“ је био ту, али он је синоћ поново био срећан човек.
У ликовном делу резиденције појављују се и Стефан Бошкоћевић, Анђела Томић , Виолета Ћуковић и Анђела Ранковић.
Документарни филм је био веома присутан не овогодишњој резиденцији. Поред Котера, донео га је Марко Грба Синг, уметнички директор „Белдокса“. Донео нам је сјајан репертоар, ставио Митровицу на мапу овогодишњег „Белдокс одбројавања“ и неке ту и тамо натерао да коначно прочитају „Сто година самоће“.
И ако су остали становници и посетиоци резиденције осетили јаку приврженост и симпатију према овом Граду и грађанима, Марко је постао „почасни грађанин“. Он је све што „овде“ значи, заволео неком чини се „љубављу са озбиљним намерама“. Он ће тек доћи да нам прикаже његов филм настао током резиденције.
Визуелним уметничким остварењима, допринос су дале и уметнице Александра Мећава, Александра Чавић, Сара Апостоловић и Јана Миленковић.
Две Александре су осмислиле кореографију и сценографију за перформанс „Несигурност“ у ком смо видели прејаку грађанку заплетену у руне неизвесних догађаја, ситуација, увреда и лудила… Њене кретње су ограничене. Она не иде сама „на југ“. Све је несигурно.
Сара и Јана ауторке су перформанса под називом „Темељи“ изведеног на тврђави Звечан, у коме је учествовало на десетине људи, а који је забележен камером. Оне су виделе много ћутања, ућуткивања и затварања очију и пред нашом реалношћу и пред нашом потребом да кажемо ко смо. Њихов урадак једном речју – мудар.
Зорана Стевановић је аутор аудио – визуелног видео рада „Поздрави сирене“. Сирена је поздрављала нас. Ми смо се поздравили са сиренама.
Изложбу мејнстрим ликовних дела, пратила је та несвакидашња електронска изложба видео радова, до сада невиђена на овим просторима.
Када је о музичкој заоставштини резиденције реч – бриљантно.
Композитор и пијаниста Џенана Шаљић, аутор је композиције „Вртлог“, док је млада свестрана уметница Илда Крама одрадила и текст и композицију за песму „Југ“.
Публика ју је премијерно чула синоћ. Поред Илде, на малој сцени „Акваријуса“ су били и Емир Хасани и Савица Миловић.
Још једно помињање сирена. Оне су изгледа име наше колективне трауме.
Све је то дијалог. Култура дијалога. Са уметницима, делима, сиренама… Све је дијалог.
Селектор овогодишњих учесника резиденције био је сликар Стефан Стевановић Пепи. Идејни творци и реалзатори „Уметничке резиденције“ су Миљана и Александар Дунђерин из ПКЦ „Акваријус“.
„Уметничка резиденција“ одржана је уз подршку мисије УНМИК.
Извор: Радио Митровица север >>
