Vladušić: samo za hrabre

Текст: Ивана Вановац
Фотографије: Александар Здравковић

Наш познати писац и професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду Слободан Владушић боравио је у Косовској Митровици у четвртак 10. октобра, где је у ПКЦ-у „Акваријус“ одржао књижевно вече.
Овај Суботичанин, добитник је многобројних престижних књижевних награда. Аутор је бројних дела из области есејистике и теоријске прозе, од којих се посебно издвајају „Књижевност и критике“ и „Црњански, мегалополис“. Публици је далеко познатији и приснији као аутор романа „Форвард“, „Ми,избрисани“ и „Велики јуриш“.

Владушића је могуће представити на овај начин, поштујући све норме коректног новинарског шлагворта. Али била би права штета не најавити га као неговатеља личности која је према његовом мишљењу, основна јединица грађе сваког живог друштвеног или боље речено националног организма. То је путник који је приметио да где год да кренеш у савременом свету, сви путеви воде у мегалополис – манифестацију постдемократије, економског фашизма и неолибералног феудализма. Ова три елемента, сједињена су у јединствену друштвено-економску формацију ка којој се човечанство хипнотисано креће, а која ће за исход имати ропство. И то није најстрашније. Запањује чињеница да се човек-неличност том ропству препушта својевољно, дајући тиме легитимитет тој творевини.

Где год да кренеш у савременом свету,
сви путеви воде у мегалополис –
манифестацију постдемократије,
економског фашизма
и неолибералног феудализма

„Човек мора да има животну причу да би био личност“, поручује Владушић.
Ту поруку он пласира пре свега пишући о Личностима. Стварним – какав је Милош Црњански, или фиктивним – какав је Милош Војновић, војник Добровољачког одреда ојађене српске војске, слабашног реконвалесцента, који у тремору устаје и креће у одлучујући – велики јуриш. А свака Личност, од Јерихона до мегалополиса јуришала је ка истоветном циљу – ка ослобођењу од тлачитеља какво год да му је име – Аустроугарска, Османлије, нацизам, албански сепаратизам, тероризам… или глобализам.

Владушића можете упознати и тако што ћете слушати како о њему и његовом стваралаштву говоре они који га активно прате и добро познају, попут његових студената. Марко Тошовић један је од њих. Ова млада Личност веома занимљиво категоризује читаоце у два непомирљиво посвађана табора, декларишући притом и свог професора као писца који је „сварљив“ искључиво припадницима једног од њих.
„Владушићева књижевност захтева један феномен који бисмо могли да назовемо храбрим читаоцем. А постоји и друга врста читаоца кога бисмо могли да назовемо уплашеним читаоцем. Код њих књижевност служи као таблета за смирење, као седатив, искључиво као бег од стварности. Таква књижевност полако преузима улогу производа индустрије забаве. Са друге стране је храбар читалац . За њега, књижевноист је прозор у свет која му показује истину у њему. Након што се затворе корице књиге, дејство књижевности не престаје. Оно треба да се оствари у животу. Такав концепт и књижевности, и животу, даје потпуни смисао. Храбра књижевсност покушава да каже неку истину, коју неки други феномени покушавају да сакрију од читалаца и од посматрача“ објашњава Тошовић и књиге свог професора детерминише као споменике Личности. А Личност, како млади докторант каже, може бити прослављени Црњански, баш као и мобилисани ушати сељак на Солунском фронту.

„Личност у себе наравно укључује критичку свест, али се она више не може само тако назвати. Чини ми се да је у питању нешто друго, чини ми се важније, прецизније и вредније, а то је наша лична животна прича. То је оно што ми немамо, то је оно што ми губимо“ каже Владушић и објашњава да је заговорник ове идеје постао захваљујући Ги Дебору и његовом „Друштву спектакла“.
А имати распричану животну причу, није компликовано. Треба само избегавати инстант-таласања чула и определити се за континуирано таласање духа и непрестано дражење ума. Треба живети по свом унутрашњем импулсу. Треба да знаш да одгледаш филм. Треба да умеш да будеш у Риму, на свој начин.

„Та животна прича је заправо осећање да сте стварно живели. То је једна врста скупа искустава или секвенца искустава које су повезане у животну причу, али причу која нема свој почетак и свој крај, већ причу која је нека врста приватног интернета“ каже Владушић.
И када једном овладаш реториком којом се прича „животна прича“, онда зачас цео свет прилагодиш своме хтењу.

Свака Личност, барем српска,
мора да изгради и свој лични однос
са Косовом, оним Косовом које никада неће
и не може постати део мегалополиса

„Када сам једном путовао за Рим аутобусом, ја сам у путу читао „Код Хиперборејаца“ Милоша Црњанског (иначе, ова књига је највољеније Слободаново штиво). И онда сам стигао у Рим… Колосеум и све те познате атракције које сваки туриста „мора“ да види. Међутим, ја се од целог Рима, верујте, сећам само једног места. То је један ресторан „Розати“ на Пјаци дел Пополо. То је ресторан покренут 1922. године. У њему 1941. Црњански је седео и разговарао са једном учитељицом италијанског језика госпођицом Делакроета“ прича Владушић и даље елаборира за шта је Црњанском требала учитељица италијанског када је перфектно знао италијански, за шта му је требала ћерка либерала, Мусолинијевог опонента, и зашто је тако контрадикторан у њеном описивању – помињући са једне стране задах испод њеног пазуха, и бавећи се, са друге стране, на веома занесен начин њеним очима.Те и такве мисли, те и такве преокупације душе и ума – јесу начин да стварно, али старно будете у „свом“ Риму који не треба фотографисати да бисте га се сећали.

„То је једна од најлепших сцена у Хиперборејцима. И онда, ти ту тако седиш и питаш се: „Па чекај, ко је теби била уопште та жена?“ Можете да замислите како је била лепа, ћерка Италијана и Белгијанке… Замислите ви то: седите на Пјаци дел Пополо, у том ресторану где су седели они, држите ту књигу и размишљате о Хиперборејцима, о тој загонетки госпођице Делакруете. Дакле, можете десет сати, верујте ми, да седите ту, да пијете капућино, да гледате оно што је гледао Црњански 1941, да се питате о чему се ту заправо ради. А пошто нема јасног одговора, то питање постаје једна врста забаве, једна врста интелектуалне дроге, која вам не да да побегнете томе. Час покушавате да дате одговор на то питање, час покушавате да замислите како је Рим изгледао у то време, час замишљате ту жену која је полу-откривена и полу-скривена у Црњансковом опису. Уживање… Чисто уживање…“, прича Слободан и ви схватате да сте се преварили када сте га ишчекивали као „хладнокрвног“ интелектуалца, озбиљно замишљеног над проблематиком глобалистичких злих намера. Тек после ове приче, знате да је пред вама уметник. Јер се тако тананим, свиленим питањима не бави нико други.

И та прича-заводница вас толико заокупира, да као кроз маглу хватате Слободаново даље излагање о испразној рецензији америчког туристе, који исти тај „Розати“ доживљава као скупо место на коме капућино кошта десет евра. Реци ми шта је за тебе „Розати“, и рећи ћу ти ко си. Личност или роб мегалополиса.

„И онда сам ја разумео шта значи бити личност. То је просто једна врста интензивнијег живота, који омогућава да живимо пуније срећније, занимљивије, узбудљивије него што живи један конзумент, један туриста коме је највећа мука да ли салата кошта 10 или 15 евра, да ли му је келнер то донео за 10 или 15 минута и који у тој својој силној баналности, једва чека да то подели са целим светом, пишући негу глупу рецензију у којој упозорава остале да никако тамо не треба ичи“, додаје Владушић.

Где је Косово животна интеграла,
ту мегалополис
једним пипком одумире

Свему овоме треба додати да свака Личност, барем српска, мора да изгради и свој лични однос са Косовом, оним Косовом које никада неће и не може постати део мегалополиса, ваљда зато што је Косово са својим тешким заветом, со која извлачи воду из слузавог тела мегалополиса. Где је Косово животна интеграла, ту мегалополис једним пипком одумире. Косово у свој пуноћи свог историјског и верског осмишљавања српског корпуса, таквом силом већ вековима реанимира идентитет нашег народа, да је то за креаторе мегалополиса неподношљиво у истој мери, у којој се уплашени читалац боји Владушићеве књижевности.

И ово је само дегустациони узорак приче. Њена суштина је у Владушићевим књигама. И (иако није нужно) искуство је показало да се до устројења себе као Личности, много лакше стиже кроз искуство храброг читања. Наравно, способност размишљања се подразумева.
И да. Личност тачно зна када је, под којим околностима настала флека од вина на књизи…
Говорећи о атмосфери и публици коју је затекао у „Акваријусу“, Владушић примећује да су сви које то место окпља, у некој врсти синергије.

„У Суботици нема оваквог места. И морам признати да ми је драго што је тако, јер негде интимно мислим да мој град то није ни заслужио. Ваш град јесте и мислим да је то добро, што се то ту налази. Знате, Суботица – аустроугарско наслеђе, сецесија, Средња Европа, култура, цивилизација, а заправо тамо не можете замислити једно овакво место, не можете замислити место које, за почетак, није нека државна институција, него приватни простор, у који дође двадесет, тридесет младих и средовечних људи који су спремни да о нечему разговарају, да нешто чују, да нешто кажу и можда да о нечему полемишу. За мене је то култура и то она у коју верујем, коју волим и коју настојим да проследим студентима, а не култура која се ослања на традицију једне, морам признати не тако хумане и не тако цивилизоване империје у тренутку у ком је пропадала. Суботица има неке друге квалитете“, каже Владушић који воли свој родни град, али у тој љубави остаје објективан.

У Суботици нема оваквог места.
Мислим да мој град то није ни заслужио.
Ваш град јесте

Слободан је на „том месту“ остао до дубоко у ноћ, убачен у синергетски ланац. Као активна карика тог ланца, чини се да је кроз животне приче оних који су га дочекали, заиста могао да својој животној причи дода још једно искуство. Косовски завет је диван и чак романтичан када се према њему одређујеш емотивно. Живети га сада и конкретно, толико је напорно и „скупо“, да му Косово данас дође као полигон за тестирање Личности.

Извор: Радио Косовска Митровица >>