Žarko Milenković – Izabrane pesme

У галерији „Акваријус“ је у оквиру „Поетског ћошета“ 8. јуна 2016. године представљен књижевни портрет Жарка Миленковића (прочитајте разговор >>). Исидора Тодоровић и Стефан Стевановић читали су песме по избору уредништва Клуба уметника Косовска Митровица који функционише при галерији.

 

„МУШКО ПИСМО“ РАДМИЛИ ЛАЗИЋ
Циклус песама, „Сарајевске свеске“, Сарајево 2015.

ПАРАНОЈА

Опет си претурала по мојим стварима
Завиривала у моје хартије
Чачкала по мом компјутеру
А телефон стално налазим на местима
где га нисам оставио

Опет сумњаш да те варам
и желиш ме ухватити на делу

Стално си нерасположена
Намрштена
Џангризава
Само што не уједаш

Питам те шта радиш душо
Опсујеш ме
Не даш ме да те пољубим
а о сексу и не помишљам

Купим те цвеће
бациш ми га у лице и почнеш да звоцаш
Кажеш да се искупљујем због нечег

Душо не варам те али ако тако наставиш
Морам

ГЛАВА КУЋЕ

Доводиш ме до лудила
Када те хоћу ти ме одбијаш

Измишљаш разлоге
Боли ме глава, уморна сам, спава ми се
Ти си вероватно једина жена која свакога дана у месецу има менструацију

Тераш ме да сумњаш
Апстинирам већ дуго
Сваке ноћи се свлачим и лежем поред твог
голог тела Наг
С укрућеном до бола мушкошћу
Спремном да задовољи сваку твоју фантазију
чак и ону скривену од несазнатљивости
Спермом да те окупам Отворим нове видике

Опет ме одбијаш Ставила си маску на лице
Мумифицирала си се И то радиш намерно да би ми
спустила али се не пређем Инсистирам Молим
причам ти како је секс добар за здравље и лепоту
Претим отићи ћу наћи другу која ће га неговати
Гледати га ко мало воде
Ти се само окренеш на страну и кажеш ако нађеш
бољу иди

Одустајем
Коме је више до секса

ГЛАВА КУЋЕ 2

                             Тужно је бити мушко!
                             М. Црњански

Стално ми нешто наређујеш
Поправи пеглу поправи машину
Окречи собу Поправи орман
помери кревет
Почисти подрум Орибај терасу

Уради ово Уради оно

Увек ти нешто фали
Увек ти нешто смета
и никада ниси задовољна
Не овако него онако
Зашто си ово онако када сам рекла овако

Овако или онако
Никако не ваља

Као да сам мајстор
Молер чистач Твој роб
А не твој мушкарац
коме треба љубави и пажње
а нарочито секса
Жена која ће да разуме
Жена не Атила Бич Божји

ТЕЛЕФОН

Зовеш ме стално
по сто пута дневно
Док сам на послу
са другарима на пиву
на утакмици
у тржном центру
Док се туширам ти ме зовеш
Јер заборавиш где сам

Не даш ми мира
Где си шта радиш
када ћеш кући
Никад ти ништа не треба
Не порађаш се Нигде не гори
Само ме провераваш
с ким сам где сам
Као да си ми мајка
кажеш немој до касно
лепо једи и обуци нешто топло

Само се мој телефон чује
(Како не схваташ Добићу отказ због тебе
јер своје радно време проведем причајући с тобом)
Сви ми се смеју
Молим те престани већ једном

Знам да те не брине
Ни даљ ли ћу остати до касно
јесам ли лепо јео или се топло обукао
тебе брине нешто друго
Запамти шта ћу рећи
Душо знам да ти нисам први
и не понашај се као да си последња жена на свету

ДЕСЕТ МУШКИХ ЗАПОВЕСТИ – ЖЕНИ

1. Ја сам Твој Мушкарац, немој имати других мушкараца осим Мене, немој им служити нити им пушити;
2. Не причај док говорим, нарочито током секса;
3. Даваћеш ми се сваког дана, а недељом и три пута;
4. Не причај током секса, ни онда када те ништа не питам;
5. Кад дођем с посла, нека ме чека ручак и насмејана Ти;
6. Не причај о нечему што не разумеш, а нарочито не током секса;
7. Не превари Мушкарца свог, ни у мислима нити са бољим од Мене;
8. Нема сталног шопинговања, лепша си ми гола;
9. Не причај током секса нити док гледам утакмицу, боље ми донеси пиво;
10. Љуби Мушкарца свог, више од саме себе.

 

ПЕСМЕ БОЛА И ТУГЕ
Циклус песама (избор), „Стремљења“, Косовска Митровица 2015.

ЧОВЕК: ЗВЕР

Престани да фолираш
(Знам те добро)

Буди оно што јеси

Изађи из окореле љуштуре
(утеруса и ларве)

Буди оно што јеси

Буди човек
Буди звер

ПОЗНАТИ СТРАНЦИ

Они су ту
ко библијска најезда
скакаваца
Свуда их има

Пред вратима

На улици
у пољу
у кући
У огледалу

Живимо њихове животе
Њиховим плућима дишемо
Њиховим мозгом мислимо

Нашим рукама Зло чинимо

МОДЕЛ ЗА ЖИВУ ПРИРОДУ

То више нису обичне
ствари

Ноћу оживе

Сто није сто
Столица није столица
Кревет није кревет

Перо се претвара у копље
Мастило у отров

Песма у смрт

ДОСАДНО ПОПОДНЕ

У прозору, светло и тама,
играју се завођења.

На кревету наго женско тело
спава с црвеним цветом међу ногама,
с кога се кап росе као кап крви
слива на уснула бедра.

На поду акварел
од разбацаних флаша
сломљене вазе и искоришћеног кондома.

Савршен модел мртве природе.

Ово овде, са погледом лудака, сам ја.
Вриштао бих, али у грлу паук
плете своју мрежу,
у којој се муве као пчеле роје.

 

КЕНОТАФ
Збирка песама, „Лестве“, Косовска Митровица 2011.

КРИК
(по слици Едварда Мунка)

Речи надолазе. Сунце је на самрти. Крвљу окупано небо. Сутра ће падати киша. Из мене излеће бујица речи, одједном, таквом силином, једна на другу узјахале. Лете ка пучини, ударају о стене, враћају се с таласима. Претварају се у крик, последњи вапај човека да ће га неко саслушати. Једино су се птице и друге зверке тргнуле из првог сна, остали којима су речи биле упућене, нису ни приметили.

СВЕТИ САВА У ЗЕМЉИ ХВОСТАНСКОЈ

По опустелој
земљи Хвостанској
поново се шеће
Свети Сава
носећи мошти
Мироточивог оца
с намером да нас измири

Гледа Хвостанску цркву порушену
спаљени Девич
Гориоч му изгара
пред очима

Неко га дозива
и каже:

Промашио си век каурине
Њих овде нема
Отишли су
Одлази и ти

КАКВУ БИХ ПЕСМУ
ЖЕЛЕО ДА НАПИШЕМ
                                        Новици Тадићу

Желим да напишем песму
у коју ће стати и исток и запад
Север и југ
И Крст и Полумесец
И Звезда

Желим да напишем песму
у коју би стала цела васељена
Небо Сунце Месец
и све Звезде
Живот и Смрт
а где би имало још места да станеш
и Ти
да стану сви понижени
увређени патници
Заљубљени

Да могу написао бих песму
у коју би стали и Њујорк и Лондон
Праг и Беч Париз и Цариград
Москва и Београд
и још пуно мањих градова

желео бих да напишем такву песму
која би била као море у које се
уливају све реке света
из које се издижу Хималаји Алпи
Анди и моје Проклетије

Да знам написао бих песму
лепу као твоје очи
Лепу као фреска
Као залазак сунца
као птица
као Афродита Јелена и Симонида

Да знам како написао бих
Написао бих
Песму без речи

ЈАМА БЕЗ ДНА
                                   Ивану Горану Ковачићу

Нашао сам ти гроб
у својој песми

Јаму без дна

Гдје ће ти ријечи бити
и Ковчег Земља
и Опело Иване Горане

и Свјетлост
и Тама Иване Горане

Свјећа Епитаф
и Суза Иване Горане

ријечи су премало
ал\’ то је једино што
је још остало
Пребјегло Смрти

А из смрти се
Пјесма рађа

ПРИЧА
(за оне који умеју да слушају)

Причај ми, ја волим да слушам!
Причај ми нешто лепо, нежно, мило. Причај ми како је леп дан, како си срећна што можеш да уживаш на сунцу. Причај ми како ти досађују разни људи, а како ти само мене волиш.
Немој престајати, само причај, могу ја дуго да слушам. Твој умилни глас ме подсећа на пролећни поветарац који се игра у мојој коси. Тако је нежан, као да ме милујеш речима. Причај! Подилази ме језа када изненада почнеш да певушиш неку песму, лагана као твоја летња хаљина. Као да умирем сваки пут кад кажеш: „Доста је приче за данас!“ ја тада будем тужан, молим те да наставиш да причаш, кажем: „Умем ја дуго да слушам“.