Žarko Milenković – književni portret

Гост „Поетског ћошета“ Клуба уметника галерије „Акваријус“ у среду 8. јуна 2016. године од 20:00 часова биће Жарко Миленковић (1988), песник и есејиста из Приштине, према мишљењу дела књижевне критике најзначајнији представник нове генерације српских писаца са Косова и Метохије.
Жарково стваралаштво, кроз разговор са аутором, представиће књижевни критичар и писац Александар Дунђерин.

Пре промоције књиге Жарка Миленковића биће, у 18:00 сати, одржан завршни концерт класичне гитаре ученике музичке школе „Миодраг Васиљевић“ из Косовске Митровице класе Петра Ракића. У наставку ноћи биће уприличен маскенбал под називом „Широм затворених очију“ у организацији Стефана Стевановића.

Жарко Миленковић (1988) је уредник књижевног програма у Дому културе у Грачаници. Члан је уредништва „Нашег поља“ (јединог листа за децу и омладину на српском језику који излази у континуитету на Косову и Метохији) и часописа „Видовдански гласник“. Живи у Преоцу (Приштина). Завршио је студије српске књижевности на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а мастер студије на Филозофском факултету у Новом Саду. Аутор је збирке песама „Кенотаф“ (Косовска Митровица, 2011) и песничког циклуса „Мушко писмо Радмили Лазић“ (Сарајево 2015). Песме, приче, књижевну критику, есеје објављивао у новосадском „Летопису Матице српске“, београдском „Књижевном магазину“, „Сарајевским свескама“, дневном листу „Политика“.

Објављивање његових песама у Босни и Херцеговини 2015. године изазвало је жестоке реакције феминистичке књижевне критике која га је оптужила за ширења шовинизма, сексизма и мизогиније (погледајте текст Антонеле Марушић>>). Но, и то је доказ да је Миленковић један од ретких писаца са Косова и Метохије чије стваралаштво има знатнију рецепцију у ширем региону.

ПЕСМЕ БОЛА И ТУГЕ

ЧОВЕК: ЗВЕР

Престани да фолираш
(Знам те добро)

Буди оно што јеси

Изађи из окореле љуштуре
(утеруса и ларве)

Буди оно што јеси

Буди човек
Буди звер

 

ПОЗНАТИ СТРАНЦИ

Они су ту
ко библијска најезда
скакаваца
Свуда их има

Пред вратима

На улици
у пољу
у кући
У огледалу

Живимо њихове животе
Њиховим плућима дишемо
Њиховим мозгом мислимо

Нашим рукама Зло чинимо

 

МОДЕЛ ЗА ЖИВУ ПРИРОДУ

То више нису обичне
ствари

Ноћу оживе

Сто није сто
Столица није столица
Кревет није кревет

Перо се претвара у копље
Мастило у отров

Песма у смрт

 

ДОСАДНО ПОПОДНЕ

У прозору, светло и тама,
играју се завођења.

На кревету наго женско тело
спава с црвеним цветом међу ногама,
с кога се кап росе као кап крви
слива на уснула бедра.

На поду акварел
од разбацаних флаша
сломљене вазе и искоришћеног кондома.

Савршен модел мртве природе.

Ово овде, са погледом лудака, сам ја.
Вриштао бих, али у грлу паук
плете своју мрежу,
у којој се муве као пчеле роје.

 

КЕНОТАФ

КРИК
(по слици Едварда Мунка)

Речи надолазе. Сунце је на самрти. Крвљу окупано небо. Сутра ће падати киша. Из мене излеће бујица речи, одједном, таквом силином, једна на другу узјахале. Лете ка пучини, ударају о стене, враћају се с таласима. Претварају се у крик, последњи вапај човека да ће га неко саслушати. Једино су се птице и друге зверке тргнуле из првог сна, остали којима су речи биле упућене, нису ни приметили.

 

СВЕТИ САВА У ЗЕМЉИ ХВОСТАНСКОЈ

По опустелој
земљи Хвостанској
поново се шеће
Свети Сава
носећи мошти
Мироточивог оца
с намером да нас измири

Гледа Хвостанску цркву порушену
спаљени Девич
Гориоч му изгара
пред очима

Неко га дозива
и каже:

Промашио си век каурине
Њих овде нема
Отишли су

Одлази и ти

 

КАКВУ БИХ ПЕСМУ
ЖЕЛЕО ДА НАПИШЕМ
                           Новици Тадићу

Желим да напишем песму
у коју ће стати и исток и запад
Север и југ
И Крст и Полумесец
И Звезда

Желим да напишем песму
у коју би стала цела васељена
Небо Сунце Месец
и све Звезде
Живот и Смрт
а где би имало још места да станеш
и Ти
да стану сви понижени
увређени патници
Заљубљени

Да могу написао бих песму
у коју би стали и Њујорк и Лондон
Праг и Беч Париз и Цариград
Москва и Београд
и још пуно мањих градова

желео бих да напишем такву песму
која би била као море у које се
уливају све реке света
из које се издижу Хималаји Алпи
Анди и моје Проклетије

Да знам написао бих песму
лепу као твоје очи
Лепу као фреска
Као залазак сунца
као птица
као Афродита Јелена и Симонида

Да знам како написао бих
Написао бих
Песму без речи

 

ЈАМА БЕЗ ДНА
                      Ивану Горану Ковачићу

Нашао сам ти гроб
у својој песми

Јаму без дна

Гдје ће ти ријечи бити
и Ковчег Земља
и Опело Иване Горане

и Свјетлост
и Тама Иване Горане

Свјећа Епитаф
и Суза Иване Горане

ријечи су премало
ал\’ то је једино што
је још остало
Пребјегло Смрти

А из смрти се
Пјесма рађа

 

ПРИЧА
(за оне који умеју да слушају)

Причај ми, ја волим да слушам!
Причај ми нешто лепо, нежно, мило. Причај ми како је леп дан, како си срећна што можеш да уживаш на сунцу. Причај ми како ти досађују разни људи, а како ти само мене волиш.
Немој престајати, само причај, могу ја дуго да слушам. Твој умилни глас ме подсећа на пролећни поветарац који се игра у мојој коси. Тако је нежан, као да ме милујеш речима. Причај! Подилази ме језа када изненада почнеш да певушиш неку песму, лагана као твоја летња хаљина. Као да умирем сваки пут кад кажеш: „Доста је приче за данас!“ ја тада будем тужан, молим те да наставиш да причаш, кажем: „Умем ја дуго да слушам“.