Zvonar koji nas budi

Текст: Ивана Вановац
Фотографије: Харис Личина

Најновија збирка песама Новице Соврлића „Злато Звечана“ представљена је митровачкој публици прошле недеље (13. децембар 2018) у галерији „Акваријус“.
Из раскошног родољубивог опуса овог песника, „Злато Звечана“ обједињује песме инспирисане неосвојивом, мистичном тврђавом са којом свака душа има неки лични, другачији однос.
Као деца, свима нам је као дивљења достојан подвиг изгледало прво освајање тврђаве. Ишли бисмо прво утабаним путем, а онда то не би било довољно. Нова адреналинска инјекције је проналажена у успешном савладавању краћег али ризичнијег пута преко тзв. „белих стена“. „Црне стене“ су ипак остајале превелики залогај.

А када би се дете једном успело на врх тврђаве, па врховима прстију помиловало сигу донжон куле, па кришом у џеп ставило ружичасти каменчић из темља цркве Светог Ђорђа и на крају са одушевљењем гледало Обилић и врхове далеке Дренице, тада би бајка почињала.
Сви смо по правилу са Звечана силазили измишљајући најневероватније приче и доживљаје. О пронађеном оружју, накиту, оковима, скелетима, уснулој принцези која у скривеном подруму до кога воде лагуми и данас након много векова , нетљена чека витеза да се врати из љутог боја. Толико смо измишљали и маштали, да данас више не знам шта јесте део у јавности прихваћеног народног прела, шта истина озваничена у писаним документима, а шта смо ми измаштали. И присећамо се тога често. Али мало ко од нас и данас то ради.

Новица Соврлић ради. Он и сад машта и замишља како је то било. Ко је ту свадбовао, ко робовао. И он је све те наше дечачке маштарије мало литерарно консолидовао и као сваки прави дечак-песник, бестидно признао: Да, ја и данас са 62 године, маштам о једном давном дану када се док су Стефану вадили очи, један царевић загледао у једну дворјанку, на успењској литургији у Георгијевој цркви. Признаје и то да би дао све да сазна да ли средњовековне дуње миришу исто.

„Песник је звонар. Звонар који нас буди и подсећа на оно што смо имали, па изгубили – светлу историју, веру, дивну православну и прелепи језик наш српски”, рекла је говорећи о овој збирци песникиња Љиљана Браловић.
А Звечан никад није био само од камена. У њега се и данас узиђују ликови оних који га памћењем и славопојем подупиру да се не сруши. Песник Живојин Ракочевић каже да је Соврлић камен из Ибарског Колашина који се узидао у тврди звечански град.
„У наслеђе тврдог града Звечана и певања о њему, узидао се један камен из Ибарског Колашина. Свако ко се загледа у његове камене боре, препознаће лице песника Новице Соврлића. А код њега се из бајке, из перспективе детета, из пренаглашене идиле јављају симболи, слике и мотиви који структуру ове збирке чине динамичном и изненађују читаоца. То је она стара теоријска поставка – да је писац успео оног тренутка, кад нечим врло познатим на нов начин изненади читаоца“, каже Ракочевић.

Сам песник прича да је „Злато Звечана“ својеврстан поетски споменик његовом покојном брату, прича о питањима душе и можда превише оптимистично запажа: „А ми Срби увек волимо да размишљамо и расправљамо о души, па гледамо у небо. А кад из Митровице погледате горе, увек видите Звечан“.

Колико је душа у мисаоној жижи данашњег Србина, дискутабилно је. Да јесте, спустио би се ваљда неко у њу досад, па би нашао то злато Звечана много пре Соврлића. Овако, изгледа да у њој није баш тако велика гужва како Соврлић мисли а златна грозница која је дохватила њега, одавно нема размере епидемије. Трагачи за духовним благом су одувек малобројни.
Стихове из збирке је говорила драмска уметница Милица Мандић.

Издавачи су Удружење књижевника Србије из Београда и Књижевно друштво Косова и Метохије из Косовске Митровице. Дизајн је урадила наша сликарка Миљана Дунђерин.
Новица Соврлић је председник Друштва књижевника Косова и Метохије, рођен је 1956. године у Косовској Митровици, где и данас живи и ради. Објавио је збирке песама „Земља стричева“ (Просвета, Београд 1997), „Ниси иста“ (НИП Врањске књиге), „Читац“ (Градац, Рашка 2004) и „Гавранов пољубац“ (УКС-ДККиМ, Београд-К.Митровица 2016), као и збирку приповедака „Јелисаветин лакат“ (НИП Панорама, Приштина-К. Митровица, 2010). Заступљен је у више зборника и антологија савремене српске поезије. Песме су му превођене на пољски, чешки, шведски, румунски, енглески и француски језик.

Соврлић је и члан Управног одбора и потпредседник Удружења књижевника Србије. Добитник је бројних награда и признања, између осталих и Златне значке КПЗ Републике Србије за допринос у култури (2002). Последња у низу награда, „Златни Орфеј“ додељена му је у мају 2017. године, у Франкфурту – његова песничка збирка „Гавранов пољубац“ проглашена је за најбоље поетско остварење у оквиру такмичарског програма 22. мајских сусрета писаца из дијаспоре и Србије.

Извор: Радио Косовска Митровица >>