Афоризам: последњи бедем одбране слободног човека

Текст: Радио Контакт плус (Ана Марија Ивковић)
Фото: ПКЦ „Акваријус“

Јован Зафировић је добитник престижне Вибове награде за младе сатиричаре. Студент је социологије у Косовској Митровици, а из Доњег Кормињана, који ради у здравству, у Београду. И можда има награду, али још увек нема књигу својих афоризама. Вечерас (11. април) је био гост Приватног културног центра Акваријус и у интерактивном разговору са публиком говорио о себи, афоризму, али пре свега о слободи.
„Кажу да је сатира најсложенији, највишеслојнији израз, афоризам захтева софистицираност, неустрашиву критичност и самокритичност, и познавање енигматичности лексике“ – казао је књижевни критичар, Александар Дунђерин.
Држава не оставља никог на цедилу, јер чим исцеди једног, замени га другим. Нисам добио посао, јер имам проблем са кичмом, тешко је савијам. Није тачно да за вођом нема ко да пусти сузу, затвор плаче за њим. Политичари би одавно решили питање Косова и Метохије, али народ је тај који не да да га се реше. Многи наши грађани ће вечерас заспати срећни, а они другим је нестало таблета. Мерна јединица за време је секунд, а за патриотизам – промил. Кад поставимо вођу на своје место, неће знати где се налази. На изборима ће бити мртва трка, нико жив неће гласати. Мртваци напуштају земљу кад их ископају, а живи кад их укопају.
Ово су само неки од Зафировићевих афоризама, које, како каже, пише од раног детињства.
„Није све тако црно у медицини, мантили су бели“ – био је његов први афоризам написан у средњој школи.
Како је истакао жири Вибове награде, фокус Зафировићевог сатиричног стваралаштва је на друштвеним неправдама, социјалним разликама, хипокризији, раскораку између обећаног и оствареног. Пише о проблемима младих, о њиховом исељавању, о корупцији у разним друштвеним областима…

„Неке ситуације не могу да прећутим, морам да изнесем свој став, јер шта је афоризам ако није став? Што се тиче актуелности, афоризми се баве актуелностима, али опет, добри афоризми захтевају неку општост. Дакле, да су ванвременски“, објашњава Зафировић.
Подсећа на антологијске афоризме Александра Баљка, Александра Чотрића, Слободана Симића, Нинуса Несторовића, али и истиче да га, ипак, највише инспирише политика и све оно што погађа младе.
Зафировић, осим што је млади афористичар, и писац, он је и аутор збирке родољубиве поезије „Три божура”, књиге прича за децу „Шта ћеш да будеш када порастеш” и поезије за децу „Драги дневниче”.
Необично је да аутор три књиге добија највише признање за младог афористичара, а да будућа књига афоризама још није одштампана – каже новинар Жарко Јоксимовић.

„Није да за књигу нема довољно материјала, али штампање кошта. Ту долазимо до оног табуа који прати нас са КиМ. То су они силни милиони који се на дневном нивоу одвајају на име нашег истрајавања на светој земљи. Можда до неког помињане цифре и пристужу, али на име Зафировића пошта са таквим чеком не долази. Таленат овог човека запазили су људи из Банатског културног центра Новог Милошева. Ето, пробио се својим радом и до тамо, али не и до ових наших који држе тај кључ. То што нема новца за најновију књигу, Јовану није био разлог да се у корист дечије радости не одрекне прихода од већ објављених издања. Обрадовао је даровима више стотина деце у Косовској Каменици и околним селима“ – казао је Јоксимовић.
„Несумњиво је да највише уживам у писању афоризама“ – додаје Зафировић. Поезију више воли да чита:
„Али афоризми су ми некако издувни вентил, последњи бедем одбране, да њиме могу нешто да кажем. Разумем и последице које могу да донесу афоризми, али ме ослобађају и показују ми да сам ја на неки начин онај који утиче, да сам слободан човек, да могу да кажем оно што хоћу, а не да имам цензуру. Поједини афористичари имају аутоцензуру, али то убија афоризам у сваком смислу и не да му на креативности. Када имате аутоцензуру, не можете да искажете нешто што бисте да је немате, несумњиво. Тако да се трудим да немам ни аутоцензуру ни цензуру, и мислим да у томе успевам, а мислим и да ћу и да истрајем у томе.“

Управо у цензури и аутоцензури види разлог зашто на КиМ нема више афористичара и сатиричара.
„Мислим да је слобода говора овде укинута, можда и кроз цензуру, али и кроз аутоцензуру, јер људи зависе од различитих људи и имају са собом различите егзистенцијалне борбе и онда им то ускраћује слободу говора, слободу мисли. Свакако у овако интерним, приватним разговорима, постоји то критичко мишљење, међутим, људи се не одважују да га изнесу у јавност, јер свакако онај афоризам који сте поменули о послу и том савијању кичме, то довољно говори зашто се људи не усуђују да кажу нешто, а камоли да пишу сатиру и на тај начин обраћају широј јавности“ – одговара и додаје да делује да људи на Косову и Метохији нису спремни за жртву.
Препричава и разговоре и са младима и са старијима у којима сви говоре „боље ћути“.
Ипак, његова потреба да не ћути је таква да је, не само јака, већ и софистицирана. Отуд и престижна награда.
„Несумњиво је важна за мене као неафирмисаног аутора у сатири и у афоризму, тако да ми изузетно значи и велики је ветар у леђа да добијете такво признање од признатих критичара и сатиричара, тако да у том смислу значи, поготову за мене који долазим из мале средине. С друге стране, значи ми и због тога што је чињеница да сам први са КиМ који је добио Вибову награду и у том смислу ми значи и на некин начин је и лично признање, а и да презентујем свој крај одакле долазим“, каже Зафировић.

Себе и свој крај Зафировић ће ипак представити у књизи, јер је Дунђерин вечерас најавио да би Акваријус уз подршку издавача са КиМ требало да изда Зафировићеву прву књигу афоризама. Дакле, ето још једне награде. За младог сатиричара. За слободу.

Извор: Радио Контакт плус >>