Erik Gejls: Čovek sa demonom u gitari

У оквиру програма „Музичко ћоше“ у галерији „Акваријус“ у уторак 13. септембра 2016. године приказан је снимак концерта Ерика Гејлса (Eric Gales). Била је то прилика да се посетиоци подсете величанственог наступа „човека са демоном на гитари“ у Звечану, али и да сумирају утиске о 14. North City Jazz & Blues фестивалу одржаном у мају 2016. у Косовској Митровици.

А како су оценили овогодишњи главни програм митровачког џез и блуз фестивала Миљана Булатовић и Исидора Тодоровић, можете прочитати у прилогу који следи, а који је само део темата о најзначајнијем музичком догађају на Косову и Метохији. Читав текст о 14. North City Jazz & Blues фестивалу биће објављен у првом броју часописа „Интервала“ чији је излазак из штампе најављен за крај 2016. године.

И поред свих недаћа, организатори су успели и ове године да у оквиру главног програма фестивала обезбеде звучна имена из света блуза и џеза – тамнопутог Американца Ерика Гејлса (Eric Gales), руске уметнике Алекса Сипијагина и Сашу Машина, хрватског ствараоца Марка Рамљака и Сању Илић и Балканику.
Највеће интересовање публике изазвао је Ерик Гејлс који је наступио најпре у Дому културе „Трепча“ у Звечану, да би потом, до јутра, заједно са локалним музичарима, али и људима из своје групе, као и бенда Марка Рамљака, свирао и певао у свечаној сали хотела Број 1 у Косовској Митровици. „Човек са демоном у гитари“, како називају Гејлса, остварио је и убедљиво најбољу интеракцију са публиком, тако да је још једном потврђено да најбољи начин да се схвати овај човек јесте да се слуша уживо. Својом гитаром и разарајућим солажама, Гејлс је током концерта и џез сешна формирао са слушаоцима нераскидиву везу. Овај динамичан гитариста увео је посетиоце у потпуно нову димензију испуњену модерним блузом и уврнутим звуковима. Током наступа пресипао је емоције у сваки тон, сваки акорд и сваки соло. Изразито лирски је обојио традицију класичних блуз тема, певао о изгубљеној љубави, вери у Бога, свом дому, породици, музички разнолико, прожимајући хард рок и хип-хоп звукове, модерне, поп и рок мелодије. И у Ериковом наступу у Звечану осетила се сличност са Хендриксом, начин на који је Гејлс „летео“ по сцени и ђаволски је стапао са сваким тоном скоро је идентичан Хендриксовом. Иако се Ерик Гејлс одавно одвојио од Хендриксовог утицаја и створио свој „манијачки“, аутентични стил, на даскама Дома културе у Звечану као да се Хендриксов дух пробудио, обузео Ерика и носио га по сцени, остављајући публику шокирану и одушевљену. (Интервју који је Ерик Гејлс ексклузивно дао за часопис „Интервала“ објављујемо на страни )
Оно што је заједничко Ерику Гејлсу и Александру Сипијагину, између осталог је и љубав према џезу и блузу, стварање музике која не загађује душу. Истина, његова музика делује хладније од Гејлсове, Сипијагин је ипак академски музичар, професионалац са чувене њујоршке сцене, па је такав утисак оставио и наступајући у Звечану. Понудио је пробраној публици визију приступачног али интилегентног џеза који расте из класичне традиције. Алексов рад је пре свега клише пост-боп џеза, али је на овом концерту констатнтно долазила до изражаја његова снажна боја и лирика. Дијалошка полифонија и комплексни ритмички обрасци подстакли су све чланове на изузетно креативне импровизације. За тај оригиналан наступ на North City Jazz & Blues фестивалу одговорни су били и чланови трија Саше Машина (Саша Машин, Дарија Чернакова и Алексеј Иваников) (Интервјуе који су Александар Сипијагин и Саша Машин ексклузивно дали за наш часопис објављујемо на страни )
Ипак, да North City Jazz & Blues Festival и 2016. године буде истински празник музичке уметности потрудио се највише, чини се, Марко Рамљак са његовим бендом. Овај хрватски виолиниста и композитор (рођен у Шибенику, живи у Љубљани) сарађивао је са бројним реномираним музичарима у Хрватској и у свету, али највећу пажњу јавности привукао је сарађујући са Џибонијем и Матијом Дедићем. Објавио је три соло албума: „Марко Рамљак“ (2004), „Ребалтадура“ (2008) и „Миндсет“ (2015). На сцени Дома културе у Звечану наступио је у првобитном саставу, са Бранимиром Газдиком (бубњеви), Маасејем Ковачевићем (клавијатуре), Луком Веселиновићем (електрични бас) и Хрвојем Ручићем (перкусије). На концерту мешали су се звуци панка, рока, попа, метала, класичне музике, одвијала се фузија свих идиома, сасвим у складу са актуелним музичким трендовима у свету, којима је џез само претекст. Неколико бисера у етно-џез маниру учинили су да Рамљаков наступ буде маштовит и виртуозан, али и да покаже још једном како је виолина инструмент који је изван класичне музике у сталном транзиту. (Разговор са Марком Рамљаком могуће је прочитати на страни )
Главни програм фестивала затворио је концерт Сање Илић и „Балканике“. Не може се оспорити чињеница да је Илић са својом групом на најлепши начин представио свету (а наступао је на преко сто концерата на свим континентима) велики део културног наслеђа и музике Србије. Њихове нове песме испуњене су оптимизмом и занемарују мрачну прошлост Балкана. И пре коју годину, када их је било двадесет и пет, и, сада, када их је девет, Сања и „Балканика“ доследно негују контраст, успешно мешају традиционалне мелодије са модерним звуковима. Спојити електро, техно, етно и рок тонове за многе је потпуно незамисливо, такав спој јесте уникатан и ретко где може да се слуша у свету. Њихов садашњи звук настао је после дугогодишњег истраживања на пољу етно музике Балкана која се на величанствен начин стапа са рок свирањем и модерним, савременим електронским звуком. Ипак, и поред савршених женских вокала, који су и овога пута упутили на то са којег поднебља ова музика долази, у Звечану је изостало је оно што „Балканику“ највише карактерише – савршена интеракција са публиком, фасцинираном ексцентричним и енергичним сценским наступом. Концерт је прецизно одсвиран, професионално одрађен – и, нажалост, ништа више од тога.
Миљана Булатовић и Исидора Тодоровић