Текст: Ивана Вановац (Радио Косовска Митровица). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“
Нехемија Шенфајн је јеврејски лекар, први који је Косовску Митровицу упознао са званичном медицином, медикаментозним лечењем, савременим токовима здравствене куративе и неге. Швајцарац, који је дошао у наш град као испомоћ са Црвеним крстом почетком прошлог века, и остао ту. Заувек. Страдао мученички у душегупки 1942. И да историчар Милош Дамјановић није наишао на његово име истражујући историју јеврејског становништва на Косову и Метохији, ми ни данас не бисмо знали ко је он био. Ко је и данас.
Нехемијина прича је важна.
Прво, постоје људи који иако географски, национално и верски неповезани са нашим простором и народом, доносе одлуку да остану са нама. Да нам дају све најлепше и најбоље што имају и умеју јер им је просто напросто са нама лепо живети.
Шта показујемо заборављањем? Да ли заборављамо са предумишљајем? Које то комплексе лечимо лактајући се са мртвима у локалној историографији, мислећи да у њој нема довољно места за све нас?
Да ли је чињеница да ни живе не успевамо да задржимо у Косовској Митровици већ трећу деценију, оправдање да се са немаром односимо према онима које више нико не може да протера са овог руком опипљивог Косова?
Кога смо све још заборавили?
А шта ћемо када нас неко подсети на њих? Шта се даље ради са тим подсећањем?
Озбиљни градови се таквим великанима своје славне историје одужују најчешће урбанонимима – именовањем улица, тргова, установа, постављањем бисти или спомен плоча, а онда организовањем предавања у школама, кроз научне скупове на факултетима итд, итд.
Друго, Нехемијина судбина не сме да се понови. Немамо одговорност за нацистичке злочине и то је сасвим уреду. Имамо одговорност за пијетет према Шенфајновом труду да нас од шамана доведе до савремене лекарске ординације. Према његовој одлуци да рађа овде и коначно (или понајпре) према његовом мартиријуму који би можда лагано избегао само да се вратио родној Швајцарској.
И треће, таман кад заборавни забораве и да су заборавили и то толико темељно, да је Нехемијино име замало стигло до непостојања, један историчар реши да копа.
Нехемија је добио литерарни монумент. Значи, постао је бесмртан. Макар стотињак Митровчана сада зна ко је био Нехемије Шенфајн, захваљујући књизи „Др Нехемије Шенфајн (1886-1942). Биографија Швајцарца у Југославији“, која је прошле недеље промовисана у митровачком „Акваријусу“.
Више о Нехемији Шенфајну, можете сазнати из сјајног текста овде јер овај текст није о Нехемији, него о заборавима, заборавнима и заборављенима. О постиђенима туђим заборављањем…
И о онима који забораву стају на црту. О др Милошу Дамјановићу. Научно-истраживачка делатност има смисла само онда када буди, просвећује, мења ствари набоље. Он отворени прекор никоме није упутио. Није било критике. Само прича чија свака реч унижава заборав. Савесни ће осетити постиђеност у име оних који су били дужни да Нехемијино име напишу…
Читајмо, непрестано се питајући кога смо све заборавили, а нисмо смели…
Извор: Радио Косовска Митровица >>
