„Čekajući Godoa“: Lagano samoubistvo

Пише: Ивана Вановац

Фотографије: Милан Кабашић >>

У оквиру Сценског ћошета, у галерији “Акваријус”, синоћ (21. априла 2017) је изведена представа “Чекајући Годоа” Семјуела Бекета, у режији Дејана Цицмиловића а у извођењу студенткиња глуме Милице Мандић, Љубице Радомировић, Катарине Јеличић и Дуње Николић.
Ова мала, женска глумачка трупа са сваком следећом представом, све више задобија пажњу овдашње публике.

Синоћ су нас подсетиле на вечне јунаке Владмира и Естрагона, Поцоа и Лакија, ликове које смо сви упознали кроз средњошколску лектиру. За многе од нас, они су и данас енигма. Недефинисани у карактерима и радњама, потпуно изгубљени у времену, просторно одређени крошњом дрвета ( у синоћњој варијанти, сценско решење лежало је у клупи), Бекетови никад доречени јунаци су врхунски изазов за драмске уметнике. У театру апсурда који смо синоћ гледали, глумци су били додатно оптерећени – оне су девојке а сви ликови су мушког пола.

Бекет је и сам рекао да је Владимир (Диди) главни јунак драме. Интелектуално надмоћнији од свог друга Естрагона (Гогоа), безуспешно у више наврата заподева филозофске и религијске расправе са њим. Овај лик изнела је Љубица Радомировић док је заборавни Естрагон поверен Милици Мандић.

Поцоа, арогантног, бучног и наизглед ауторитативног господина, за кога се, на прво читање Бекетовог дела, наивно поверује да је сам Годо, глумила је Дуња Николић.

Лаки, измучен, покуњен, непотребним баластом све време оптерећен Поцоов слуга, лик чије име сугерише срећу а појава најтежу беду, изазов је поверен Катарини Јеличић. Након чувеног Лакијевог филозофско-релгијско-психолошког, неповезаног говора који је продукт „мишљења под шеширом“, Јеличић је изазвала одушевљење публике. Иако је то једини вербални моменат који овај лик допушта, она је бриљантно, без даха, грозничаво изнела вишеминутну тираду и навела публику на ванредни аплауз.

Једини лик који у овом виђењу Годоа није обрађен је лик дечака, малог Годоовог радника који редовно, сваке вечери извештава Дидија и Гогоа да Годо неће данас доћи и да га чекају сутра.

На крају представе, у ваздуху остаје питање: „Ко је Годо?“ Иако нас етимолошки навлачи да поверујемо да је у питању Бог, Бекет је сам разбио ово уверење али није одговорио. Остаје нам да нагађамо а најприближније истини би било да феномен „Годо“ заправо симболише све оне боље околности које целог живота чекамо да би били срећни. То потврђује и Владимир кад каже: „Сутра ће бити боље. Доћи ће сигурно.“ У међувремену филозофирамо, оптерећујемо се измишљеним бригама, робујемо и лагано се самоубијамо.

У наставку вечери, у музичком делу програма наступиле су Леа Јевтић (воцал и гитара), Марина Башић (воцал) и Катарина Дуловић (виолончело).

Извор: Радио Косовска Митровица >>