Art bioskop u galeriji „Akvarijus“

Само у приватном културном центру Галерија „Акваријус“ можете током сезоне 2016/17. погледати на великом платну филмове који су обележили последњих пет година седме уметности у свету.
Улаз на све пројекције је бесплатан.

 
„Дивље приче“ (Аргентина, 2014)
Режија: Дамијан Шифрон

Један од најангажованијих друштвено-политичких филмова у 21. веку, усмерен против актуелних политичких елита одговорних за неједнакост и неправду у свету. Шест филмских прича повезују људи којима су захтеви света у којем живе проузроковали депресију и стрес и који, рањиви у судару са реалношћу која се стално мења и бива непредвидива, прелазе ону танку линију која цивилизацију дели од варварства. Политичко и економско насиље терају јунаке у лудило док они попуштају и апсолутно уживају у сопственом, величанственом и отрежњујућем губитку контроле.
Идејно, филм се потпуно уклапа у идеологију недавно насталог светског покрета 99%, усмереног против политичких и економнских елита.

„Ида“ (Пољска, 2014)
Режија: Павел Павликовски

Ово пољско остварење награђено је Оскаром за најбољи филм изван енглеског говорног подручја, а тријумфовало је и на додели Европске филмске академије исте године. Због провокативне теме (као кривци за холокауст у Пољској за време Другог светског рата, означени су, имплицитно и Немци и Пољаци) „Ида“ је изазвала до сада невиђено негодовање већег дела пољске јавности, али и дела руске филмске јавности која је оптужила Европску филмску академију да је подлегла нечувеном притиску јеврејске заједнице у Сједињеним Америчким Државама и прогласила „Иду“ (а не већ виђеног победника – руски филм „Левијатан“) најбољим филмом за 2014. годину.
„Ида“ је истинско ремек-дело, прво после неких филмова Ларса фон Трира и стваралаца окупљених око данске „Догме“, које је направило револуцију у седмој уметности, пре свега на плану оригиналног кадрирања, односно фотографије и сценографије. „Ида“ је, наиме, црно-бели филм снимљен у неуобичајеном, уском, формату (4:3), са минималистичким мизансценом и са доминантно статичним кадровима у којима се радња одвија и актери појављују на самом дну, док је простор изнад њих углавном празан. По стилско-поетским карактеристикама Павел Павликовски наставља моћну традицију уметничког пољског филма шездесетих и седамдесетих година прошлог века (Вајда, Полански, Кјешловски), али га обогаћује филмским парафразама на Дрејера, Бресона, Бергмана, Вендерса.

„Слепа“ (Норвешка, 2014)
Режија: Ескил Вогт

Да ли је могуће замислити у исти мах слепило и сексуалне фетише, или слепило и воајеризам? Може ли се имагинацијом схватити оно што се не може видети?
Иако на први поглед „Слепа“, на наративном плану делује потпуно хаотично – јер гледалац зна шта види, али не може никако да докучи шта се заиста дешава – овакав поступак је изразито функционалан. Није могуће у потпуности разлучити из чије перспективе се посматрају дешавања у филму, јер губитак вида главне јунакиње метафора је и за наше, општељудско слепило. Отуда је немогуће разлучити шта је реално, а шта плод маште јунакиње, односно ликова у филму, те се готово идентичне сцене и кадрови понављају у незнатним варијацијама кроз читав филм.
Особе са хендикепом углавном су у филмовима сагледаване из одређене социјалне перспективе, а њихов сексуални живот искључиво кроз призму социјалних норми и очекивања. Вогт прекорачује границу – његова јунакиња сагледана је као комплетно људско и сексуално биће, као неодољиво привлачна жена са живим сексуалним фантазијама, могуће остваривости.

„Љубав“ (Аустрија, 2012)
Режија: Михаел Ханеке

Филм је освојио Златну палму на Канском фестивалу, Златни глобус и Оскара за најбољи страни филм.
„Љубав“ прати безусловну, безинтересну и бескомпромисну љубав између остарелих супружника, од којих једно умире. Несхватљиво је како се из Ханекеовог минималистичког поступка, безосећајности и одсуства емпатије за јунаке, огољености и сведености приче на оно егзистенцијално, без имало патетике и емоционалности – изродио један од најлепших љубавних филмова икада снимљених…

„Она“ (САД, 2013)
Режија: Спајк Џоунс

Радња овог филма смештена је у 2025. годину и прати човека који улази у везу са интелигентним компјутерским оперативним системом који има женски глас и личност.
Једно од најзначајнијих филмских остварења која варирају филозофију неткритицизма, односно критикују злоупотребу техничко-технолошког и информатичког прогреса човечанства („технолошки ларпурлартизам“ и „информатичка бомба“), те показују како је 21. век, век размножених димензија, раширене лепезе могућности, брзе производње клонова, фалсфиката, информативних копија, електронских двојника, многобројних светова, век \’кло(в)наде\’ и психичких симулација – али, што је најтрагичније: век апсолутне самоће.

„Свети мотори“ (Француска, 2012)
Режија: Лео Коракс

Конфузан, урнебесан, шокантан, апсурдан, и на неки начин фасцинантан надреални филмски експеримент. Коракс још једном подсећа љубитеље седме уметности да је значење филма, као и сваког другог уметничког дела, зависно искључиво од личне интерпретације сваког гледаоца. Отуда редитељ даје само неке (често и варљиве) смернице о ликовима и радњи. Осим тога, „Свети мотори“ садрже бројне реминисценције на остварења из области филмске, сценске, музичке, ликовне и књижевне уметности.