Velika sanjalica sa kartom Meseca pod miškom

Пише: Ивана Вановац >>

Фотографије: Харис Личина >>

Да ли је картограф уметник?
Цртајући карту, улази ли у занесењачке, магловите сфере стваралаштва? Запетља ли се некад у линије- међашице? Да ли му се некад као песнику речи, помрсе координате? Запне ли му некад за ногу неки подневак, па га он несмотрено покида? Изгуби ли се у мноштву меридијана па не зна ни који је први, ни који последњи? А боје? Да ли се понекад бори са жељом да океане обоји у пурпурну, да северну Америку мало приближи Јужној? Његов посао изгледа као игра без краја… Шта би се десило када би се заиграо?
Или је можда уметник картограф?
Да ли он на свој начин уцртава и мапира неке путеве, бележи ли неке пределе? Те путеве и пределе истина, нико сем њега није видео, али они постоје, и рељефни су, и могу бити на неслућеним висинама и у најмрачнијим понорима, зелени, плави, мрки, срећни, тужни, болни, распадајући, састављајући, какогод…. Они постоје, а уметник целог живота заправо стваралаштвом мапира пут до свог бића, гледа себе из птичје перспективе и покушава да се омеђи, да се измери, да се дефинише.
И један и други на крају имају сличне страхове. Картограф се боји да ли ће сви разумети легенду. Уметник се за то време пита хоће ли ико разумети легенду?

Александар Ваљаревић је картограф кога треба упознати. То је човек који има карту Месеца, бар оне његове образине која се види… Он црта свој Топлички крај неуморно, шара по њему, нијансира га, тачка, жврљка… Тек када приђеш, видиш да сав тај рад има строге детерминанте, да су правила те игре веома озбиљна а грешке недопустиве. Ипак, искрено говорећи изигра се Ваљаревић поштено, цртајући их.
Његова менторка професор др Драгица Живковић каже да је одувек био занесењак са главом у облацима, да је остављао утисак неодговорног, расејаног младог бића на које не треба пуно рачунати, ма колико био поткован знањем. Толика је сањалица… А данас, то је зрео, одговоран професор и асистент на више Универзитета, светски путник који од Америке скокне до Тајвана као да је океан његова Топлица па да га прегази заврнутих ногавица. Али он је картограф. Ако пожели, може Панталасу да смањи на величину лавора, а Пангеу да стави на длан. Само повећа број нула у размери и то је то…
Нацртао је мноштво карата а неке од њих синоћ први пут показао публици. Изложба „Карта – од науке до уметности“ отворена је у галерији „Акваријус“ где ће бити постављена до 20. октобра. Ваљаревићеву изложбу подржао је Природно-математички факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

„Има ту уметничког… Не знам пуно о томе, али ове карте су заправо фотографије које подсећају на замрзнути гео-простор“ почиње причу овај познати доктор геонаука.
„Имамо овде микропростор, рецимо карту Косова и Метохије која показује концентрацију никла након бомбардовања коју сам радио за један научни часопис а овамо имамо карту Месеца који је терапростор. Карте су свуда око нас. Можемо да представимо и атоме на карти, а можемо и галаксије. Ја мислим у ствари да је то једна авангардна уметност која ће тек да заживи“ говори Ваљаревић и ви полако схватате да је менторка била у праву.
Последња изложба овог типа је била 1965. године на Војно-географском институту.
„Ово је почетак једне визије“ каже Ваљаревић и тиме аутоматски оправдава своје појављивање у галерији „Акваријус“ чија сезона носи истоветно име. „Визија“.

„Морам да похвалим галерију јер је ово прва изложба. Одавде све полази. Из ове галерије, моје Косовске Митровице, са мог драгог Косова и Метохије. Следећа ће бити у „Пароброду“ а потом у Дому војске у Нишу. Визија се даље наставља путем Београда и Новог Сада“ каже картограф.
У даљем разговору, увлачи нас вешто у црвену пређу којом су оплетени зидови галерије, а за које Ваљаревић каже да су заправо географске координате које су у животу сваког од нас јако важне…

„Географске координате нас везују. Ми се рађамо као географске координате. Видите колико су важне, да сам се ја родио 2000 километара северније био бих Немац. А да сам се родио 1700 километара северо-западно, био бих Швајцарац. Али не. Моје координате су такве да сам рођен у Прокупљу. Оне су свуда око нас – одређују место нашег рођења али и место наше смрти“, прича Ваљаревић и тера те да мислиш о томе.
Ваљаревићева ужа специјалност су дигиталне карте. Иако је тако, он тврди да папирна карта никада неће нестати, као што неће нестати ни папирна књига, ни радио за који каже да је заљубљен у њега.
„Ја вас слушам у Америци. Пратим вас. Знате,у Америци још постоји аналогни радио… они дуги таласи… Радио таласи су за мене четврта димензија… Ја не волим телевизију. Ограничава ме жаргонизмом. Радио ме пушта да маштам…“
Више уопште не сумњате у менторку.
Стварно је сањалица. Занешењак…

У „Норвешкој шуми“ Харуки Мураками описује једног студента картографије и пита се како ико може да носи толико страсти за карте и мапе и колико ли је таквих људи у свету „јер и тај посао мора неко да ради“?
Одговори за Муракамија би били:
Онај који у карти види уметност.
Минимум двојица. Лик из књиге коме не могу да се сетим имена и Александар Ваљаревић из Прокупља.
Иначе, Александар Ваљаревић је професор предмета Катрографија и географски информациони систем на Природно-математичком факултету у Косовској Митровици. Шеф Одсека за географију, Данијела Вукичић истиче да су привилеговани што имају једног оваквог човека који прати савремене трендове, наглашавајући да су примењени научници садашњост и будућност нашег доба.

Ваљаревић је био гостујући професор на Универзитетима широм света. Предавао је у Русији, Вијетнаму, Сједињеним Државама а редовно држи предавања у Грацу у Аустрији.
Синоћ је било доста речи о значају дигиталне карте за урбанизам, медицину… о географском информационом систему, али то је досаднији део приче који ћемо изоставити.

Извор: Радио Косовска Митровица >>