Smirenja vam nema

Пише: Ивана Вановац
Фотографије: Харис Личина

Најозбиљнији млади косовско-метохијски писац Вук Пантовић промовисао је синоћ (24. 12. 2018) у Косовској Митровици своју прву збирку прича „Страх смирења“.
У галерији „Акваријус“ пред малим стадом одабраних, Пантовић се потпуно просуо. А из њега је сви кажу, покуљао мрак. Онај тежак, застрашујући. Онај који нас је плашио када нас ноћу потера нужда. Онај који живи испод дечјег кревета. Онај у који упадамо у рем фази сна, па се престрављени ритнемо, са срцем у грлу. Онај који слутимо на „крају“. Онај који сатима носимо премазаног преко рожњача ако тврдоглаво, инаџијски (као Вук) покушавамо да погледамо у Сунце (постоје светлости којима физиолошки нисмо дорасли, а постоје и оне за које је наша душа слепа… Такви не читају књиге).
А мрак није тако страшан. Један пламен га убија. Не плаши се човек мрака. Већ онога што се у њему крије. Змај. Грех. „Лаж“ да је Каин братоубица. Апстиненциона криза зависника од љубави које нема. Огледало. Веома бистро огледало. Огледало тако бистро да се у њему до најситнијег ожиљка види ругоба унакажене душе… или можда смирење, којег се како Вук примећује, понајпре треба чувати. Сви се бојимо својих личних баука.

Вук не види себе и зато види само мрак. У том мраку у галерији „Акваријус“ седели смо ми. Ми, који смо умели да гледамо, из тог нашег малог мрака, видели смо Вука. И мрака није било. Бар не оног у који би запала наша књижевност. Вук је светлост што разбија многе мракове који прете.
Самим насловом књиге, Вук нас је све збунио. Лаички брзоплето и нестрпљиво сви смо га питали исто: „ А зашто није страх од смирења?“ Он је одбио да одговори. „Размишљајте о томе“ – једини је одговор који смо добили. Заправо, Вук више пута понавља да је његова накана да натера људе да размишљају о ономе о чему он пише… Како је утешно знати да једно тако младо биће (а Вук има свега 16 година) зна да је одбијање да се размишља својом главом, најгори мрак у који себе можете да уведете.
„Вук је добио књигу зато што је битно посебан и другачији у својој генерацији“, рекао је књижевник и књижевни критичар Александар Дунђерин објашњавајући зашто су „Акваријус“ и КДКМ одлучили да штампају и његову књигу, иако је у Књижевним окршајима које галерија организује, он успео да стигне до полуфинала.

„Та посебност је веома често непријатна за чути. Она подразумева и неприпадање друштву у коме живите“, додао је Дунђерин.
А Вук уопште не сматра себе посебним. Он своју генерацију види као масу људи која је како каже „пуна неоснованог самопоуздања по питању својих веровања и ставова“. Разликује се утолико што је он спреман да прихвати туђе мишљење, али не и да му дозволи да га оно обликује и дефинише.
„Усамљеност не осећам. На првом месту не дозвољавам да моја генерација нити било ко други дефинише мене и моју личност. Када бих то радио, онда бих се осећао усамљено“, каже Вук.

Његова проза писана је врло тешким, опорим, оптерећујућим и узнемирујућим речима. Он крајње смирено даје трагичне извештаје о агресији а да ниједном сам не постаје агресиван. Са смирењем боготражитеља, Вук констатује да је грех непобедив али ћутке и презриво одбија да неко некоме својом снагом мери грех. Зато не воли религију, али се не изјашњава о вери. Јер религија и вера, наравно нису исто.
Ако га питате одакле му толики мрак и када је успео да га у тој количини набере, Вук каже да је књижевност препуна позитивних пејзажа чију рефлексију у свом окружењу он није видео. А оно што не видиш, у то ваљда теже поверујеш.

„Позитивност у литератури је превише излизана да бих ја могао да је користим. Ја прибегавам морбидности и бруталности како бих могао да на најјачи начин представим идеју која није прикладна данашњем друштву и идеологијама“, одговара Вук на прозивке и за разлику од свих, он боју морбидности не види као остали.
„Морбидност није мрачна. За мене је она више сива, неутрална. То је само алат који користим да другима дочарам оно што хоћу“.
Председник Књижевног друштва Косова и Метохије Новица Соврлић који је од недавно потпредседник Удружења књижевника Србије, обрадовао је младе писце информацијом да ће се њихове књиге ускоро наћи у београдским књижарама.

„Ја нисам критичар и зато ћу само покушати да цитирам Патра Сарића који нас упозорава: Чувајте се речи као змије“, рекао је Соврлић.
Иначе, Књижевно друштво је заједно са “Акваријусом” недавно покренуло едицију “Млади ствараоци” са амбициозним циљем да се младим писцима са овог поднебља омогући да написано објављују.
Књигу „Страх смирења“ као и књиге Дарије Машковић и Тамаре Орловић које заједно чине први тројац издат у оквиру едиције „Млади ставраоци“ могуће је купити у галерији „Акваријус“ по цени од 360 динара по књизи.

Дунђерин објашњава да иако постоји дубоко укорењена традиција да се књиге, а посебно првенци поклањају, он лично је инсистирао да тако не буде. Сва средства која се прикупе продајом књига, опет се враћају у фонд „Млади ствараоци“ како би та дивна машинерија наставила да ради и да ускоро још неки млади писац добије прилику да „проговори“.

Промоције књига саме по себи звуче досадно, суво, безбојно. Речник стручне критике публику реално замара и не занима. Заправо, не смета публици критика критичара, већ то што њу ту нико не пита за мишљење. И баш зато, Вукова промоција књиге која је подразумевала мало светла и пуно мрака у сценографији и нас који смо пристали да у Вуков мрак уђемо, била је најбоља „промоција књиге“ коју је „Акваријус“ видео. Оно што је најбоље од свега, о Вуку и његовој прози се разговарало. Критиковани су мрак и страх. Не Вук. Не његово писање које узбуђује и расањује. Дакле, не бојте се. Док читате његове приче, смирења вам нема…

Вук Пантовић је рођен 2002. године у Косовској Митровици. Ученик је треће године митровачке Гимназије, друштвено – језички смер. “Страх смирења” је његова прва књига.

Извор: Радио Косовска Митровица >>

Прочитајте и:
Разговор са Вуком Пантовић на таласима Радија Косовска Митровица >>
Александар Дунђерин: „Накарадне приче“ >>