Satira: Književna vrsta iz nezvaničnog „braka“ politike i umetnosti

Фотографије: Харис Личина

Сатира је најбоља кад је уметничка, универзална, кад може да се преведе и на друге језике, када траје. За сатиру је најбоље када није све дозвољено и када није све забрањено. Сатиричне новине угасили су таблоиди и други приватни листови – оценио је један од најзначајнијих српских сатиричара и афористичара Александар Чотрић. Он је ове недеље гостовао у Приватном културном центру “Акваријус” у Косовској Митровици. Чотрић је награђиван 51. пут, има 36 наслова књига, заступљен је у 32 зборника, превео је три књиге афоризама. Његови афоризми за децу уврштени су у читанке. Посланик је у Народној Скупштини Републике Србије у готово свим мандатима од 1994. године испред Српског покрета обнове. Разговор у „Акваријусу“ водили су књижевни критичар Александар Дунђерин и песник и председник Књижевног друштва Косова и Метохије Новица Соврлић. Са својим саговорницима и публиком поделио је мноштво анегдота. Ово је био први пут да је одржао једно овакво вече на Косову и Метохији. Након Косовске Митровице, у Грачаници је у локалном дому културе одржао књижевни час “Сатира у подне”.

Политика као средство сатире

„Афоризми – кад ме питају зашто их пишем, ја кажем – зато што не могу све да их запамтим. Јер некада легнем да спавам, па онда палим светло да запишем нешто што сам се сетио чак у сну или пред спавање. Тако да афоризми просто извиру и рађају се и ја сам ту као неки пролазник да их запишем“, казао је Чотрић.
Признаје да је сатира, како је рекао, највише повезана са политиком, али је и навео да се не стиди тога што је сатиричар и политичар:
„Не мислим да је сатира средство политичке борбе, напротив – сатира треба да користи политику као средство за своје уметничко изражавање.“
„Брана Црнчевић дао је дефиницију – сатира је рођена у неозваниченом браку између политике и уметности. Има мало књижевности, мало политике. Афоризам највише од свих жанрова може да трпи политику у себи и просто је сатира таква“, казао је.
Штавише, Чотрић је у маниру сатиричара наставио да говори о „лакоћи“ тога да је и сатиричар и политичар, препричавши публици неке од својих анегдота:
„Недавно, када смо у Удружењу књижевника додељивали Награду Радоја Домановића, један од добитника је био и професор Жарко Требјешанин за научно-теоријски допринос сатири. Он је у свом захвалном слову рекао – сатиричари живе од глупости политичара. А ја сам онда рекао, хвала професору, пошто сам ја и сатиричар и политичар, ја сам пример како може да се живи од сопствене глупости.“
„Објавио сам у Данасу текст о бугарским афоризмима и неко је написао коментар – шта тај Чотрић пише, он је и политичар и сатиричар, то је потпуно шизофрено. Можда сам стварно шизофрен, али имамо председника Београдског афористичарског клуба који је психијатар, па ћу ја морати њему да се обратим“, била је још једна од његових анегдота коју је публика поздравила смехом.

Овај српски афористичар сматра и да неко ко се бави сатиром треба да критикује све, али, додаје: „У свему постоји мера“.
„Сатира је најбоља када није директна, кад је уметничка, кад је универзална“, казао је, наводећи пример Вође Радоја Домановића.
Подсетио је да се приповетка оригинално односила на Николу Пашића који је у више наврата био председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и председник Народне радикалне странке, чији је члан био и сам Домановић.
Писац је тада, разочаран Пашићем, написао Вођу: „Међутим, када је приповетка после Другог светског рата преведена и објављена у Немачкој, читаоци су били сигурни да се радило о Хитлеру… Када се појавила у Америци, шездесетих година, читаоци су сматрали да је писао о Никсону (Ричард, прим. аут).“
„То је вредност сатире – да је универзална, да може да се преведе и у другим земљама, културама, језицима, а опет и у неким другим временима, не само тада када је настала, него да траје,“ казао је Чотрић такође.
А вредност Чотрићевих афоризама се види не само у броју објављених књига које су превођене на читав низ језика, већ и у чињеници да су неки од његових афоризама за децу уврштени у читанке 3. и 4. разреда основне школе. Ово је први пут да се оваква књижевна форма нашла у српским уџбеницима.
Чотрић, наводећи афоризам стенд ап комичара Срђана Динчића, каже да се тако „противно својој вољи вратио у школу“:
„Написао је афоризам – уврстите ме у читанке тек кад умрем, жив се у школу не враћам. Ја сам исто мислио да се нећу вратити у школу док сам жив, али ево противно мојој вољи…“
Ипак, каже да му је драго:
„Добио сам неку сатисфакцију због моје мајке која је предавала српски језик и која је говорила – пиши шта год хоћеш, само немој афоризме. Они су се плашили као и сви родитељи.“

О стању сатире: Пољски сатиричари без „среће“

Говорећи о стању сатире у Србији и свету 80-тих, 90-тих и данас, подсећа да је у периоду од 1945. до 90-те преко стотину публикација било забрањено. Наводећи конкретна имена писаца и називе књига, додао је:
„Кажу да је најбоља клима за сатиру кад није све забрањено, а није ни све дозвољено. Можда је тај период осамдесетих година био оптималан, када је дошло до бујања, процвата српског афоризма. Када се изашло из тог периода када није смело тако да се пише, дошао је период када је све дозвољено и онда су, једноставно, таблоиди и друге новине угасиле сатиричне новине.“
Истиче да су тако сви сатирични листови у земљама Источне Европе угашени, а допринос томе је дала и транзиција, па су, како је навео Чотрић, у Пољској афористичари престали да се баве сатиром и афоризмима и почели да раде у маркетиншким агенцијама, пишући слогане:
„Сви су се преоријентисали. То своје знање и вештину да сажму нешто кратко, ефектно, ставили су у службу маркетиншких агенција, тако да је практично нестала сатира.“

„Ти пољски сатиричари нису имали, под знацима навода, ту срећу да се распадне њихова држава, да буде грађански рат, да им уведу санкције, да им отму територију, да њихови људи претурају по контејнерима…“, додао је Чотрић, поново у свом маниру.
Да ли данас постоји табу тема у сатири?
„Ја просто не видим више те табу теме, када сам почињао да пишем то су били Тито, војска, братство и јединство… Врло брзо су нестале и те теме као табуи, па је могло да се пише о свему, што није добро за сатиру“, казао је Чотрић.
Оценио је и да са друштвом нешто није у реду када се афоризми и сатира реактуелизују, односно када они написани пре више година могу да се преведу на садашње стање друштва.
Током свог гостовања у Акваријусу, Чотрић је читао афоризме и својих колега из Бугарске, Русије, Пољске. Послушајте неке од оних чији је он аутор:

Извор: Алтернативна >>