Nešto guta ništa – Izložba (auto)portreta

Гостујући на једној локалној телевизији пред отварање изложбе „Луцида интервала“ у галерији „Акваријус“, један од аутора, Стефан Стевановић, на питање новинара да ли очекује велики број посетилаца, кратко је изјавио да Косовска Митровица нема публику која би пратила овакву врсту уметничког догађаја. Изненађујуће је што то мишљење махом деле и Митровчани и студенти Универзитета у Косовској Митровици из разних делова Србије и региона. Парадоксално, имајући у виду да овај град има и традицију и актуелни потенцијал да буде не само културно средиште Срба са Косова и Метохије, већ битан центар уметности у овом делу Србије и Балкана. Косовска Митровица је, између осталог, била главно место (алтернативних) музичких дешавања током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века на читавом Космету. И поред тога што су објекти свих некадашњих културних институција остали у јужном делу града, овде већ дуго времена функционише остатак некадашњег приштинског Универзитета, чији факултети школују преко десет хиљада људи и годишње издају на десетине диплома младим ликовним и музичким уметницима, глумцима, студентима књижевности, због чега је Косовска Митровица, по званичним статистичким подацима, на првом месту у Србији по проценту омладине у укупном уделу становништва. Међу бројним фестивалима, у овом граду одржава се, петнаест година заредом, и један од репрезентативнијих џез и блуз фестивала у овом делу света (North city jazz&blues festival).
Дакле, како је онда могуће да изложба студената овдашњег Факултета уметности нема публику?
На први поглед, и Стефан, и сви који деле његово мишљење, били су тог четвртка 14. априла 2016. године демантовани. У галерији „Акваријус“ окупило се преко сто посетилаца, претежно омладине између петнаест и двадесет пет година (њихови професори, сви осим Александре Арвинитидис која је и отворила изложбу, изостали су, већина њих из сасвим разумљивих разлога – напросто, у грчевитој борби за опстанак, бдијући на бранику отаџбине, они најмање времена проводе у граду у којем предају и зарађују за живот). И сви они су – у атмосфери која је на тренутке подсећала на ону из престижних (авангардних) уметничких простора у, рецимо, Београду или Новом Саду –између осталог покушавали да докуче и шта се крије иза (ауто)портрета Бориса Запорошца и Стефана Стевановића, студената треће и четврте године на одсеку за сликарство, односно за графички дизајн. Ту позитивну енергију додатно су појачали музиком и песмом Емир Хасани (гитара) и Јелена Дражевић (вокал), иначе један од популарнијих и омиљенијих дуета међу Митровчанима. Њих двоје, и квалитетом музике и гласа, и професионалним односом, и избором репортоара, нису само увеличавали отварање изложбе, него и допринели додатној репутацији самог Клуба уметника који функционише при галерији „Акваријус“.
Дакле, рецепција изложбе „Луцида интервала“, била је на веома високом нивоу, изневерила је хоризонт Стефановог очекивања.
Али само на први поглед.
Стефан је, ипак, био у праву.
Његова уметност, па и уметност његовог колеге, данас скоро и да немају публику у Косовској Митровици. Али немају је ни у Нишу, Новом Саду, Београду, не би је имали ни у Љубљани или Загребу, Бечу, Паризу или Њујорку. Уметност, како је схватају Стефан Стевановић и сликарка и уредница уметничког програма галерије „Акваријус“ Миљана Булатовић (чини се да је Борис Запорожац по том питању мање искључив), са појачаном дозом модернистичке опседнутости артефактом, ни у једном раздобљу историје, а поготово не данас, није била пријемчљива чак ни за поштоваоце уметности.
Шта представља „Луцида интервала“, и који су домети (ауто)портрета који је чине?
Стефан и Борис, стоји у каталогу изложбе, кажу да су својим (ауто)портретима покушали да „кроз вишу имагинацију, цртеж, гест и боју прикажу унутрашње стање, мисли и психолошке и физичке промене“, „самоспознају и интроспекцију“. То је, дакако, опште место свих модернистичких праваца (импресионизам, симболизам, експресионизам) у ликовној (али и у другим) уметностима. Да „Луцида интервала“ представља само то, и ништа друго, ова поставка била би, можда, велики подухват почетком двадесетог века, али би била бесмислена у другој деценији новог миленијума. Да се ишчитавање семантике слика Стевановића и Запорошца исцрпљује у значењу појма којим је изложба насловљена – у правном, медицинском или уметничкотеоријском смислу – на чему је посебно инсистирала њихова професорка Александра Арванитидис, оцена рада ове двојице ликовних стваралаца, такође не би била повољнија.
А, ипак, јесте. То бар тврди Миљана Булатовић која потписује ликовну критику у каталогу. Заједнички именитељ у циклусу „Луцида интервала“ она тражи у, по њеном мишљењу изразито негативном и критичком односу аутора према савременом, постмодерном добу чије је обележје, између осталог, и злоупотреба техничко-технолошког и информатичког прогреса човечанства („технолошки ларпурлартизам“ и „информатичка бомба“). Уистину, ми живимо у веку – како би то рекли руски и француски мислиоци Михаил Епштејн и Пол Вирилио – размножених димензија, раширене лепезе могућности, брзе производње клонова, фалсфиката, информативних копија, електронских двојника, многобројних светова, психичких симулација, у веку увећаних научно-техничких и друштвено-политичких моћи.
Борис Запорожац и Стефан Стевановић свакако припадају младој генерацији уметника, уплашеној и немоћној пред наиласком нове религије, религије новца, новог протока информација, новог поимања уметности, на основу којег она постаје роба која или има тржишну вредност, или се губи у струјним колима мреже, ослобођене људскости. Стога је сасвим очекивано, поготово после кризе постмодернизма (која се још од почетка новог века осетила и у српском културно-уметничком контексту) да експлицитно или имплицитно критикују постојеће стање духа, обездуховљеност и бездушност друштва и појединца, да апострофирају категорије истине и етичности, лиричности и оригиналности, искрености и непатворене емоционалности, па и идејности и утопичности, а у изразу и поступку негативно конотирају непрегледност, диференцијалност и распршеност, цитатност и колаж.
У директнијем односу према постмодернизму – поготово према „дигитално генерисаним сликама и њиховим интерактивним манифестацијама, уз хистеричну брзину смењивања“ (Миљана Булатовић) – чини се да стоје слике Бориса Запорошца. Ту се, донекле, може учитати и, како то каже Миљана Булатовић, „однос према ери масовних комуникација где се појачава виртуелност контакта, а укида раван блискости, невербална комуникација, поглед очију два бића“. Али тај однос никако није, како истиче ова сликарка – критички. (Ауто)портрети Запорошца, изузев једног (који је очито залутао у овај циклус), остају скоро у потпуности у оквирима фигурације, а пренаглашена блискост са фотографијом, уз „педесет нијанси плавољубичастих тонова“, односно акцентовање плаве и љубичасте боје као доминанте и константе, у потпуности одговара испразности селфија. И поред тога што су на сваком (ауто)портрету посебно истакнуте очи и, донекле, различите експресије на лицима, једнакост позадине слика, као и јасно упућивање да сви портрети позирају пред фотоапаратом, изазива утисак ужаса истости, што и јесте једна од основних карактеристика информатичке ере. Зато (ауто)портрети Бориса Запорошца пре представљају равнодушни приказ потпуног отупљивања и аутоматизације осећаја, па и укидања индивидуалности, него што нуде неки нови (или стари, свеједно) систем вредности који би имао амбицију да направи равнотежу постмодерној бестемељности.
Стилски и поетски, аутопортрети Стефана Стевановића потпуно су различити од слика његовог колеге. Да којим случајем живи и ствара у време Растка Петровића, Црњанског, Винавера и Настасијевића, Стевановић би, несумњиво, у јавним средствима информисања био означен као ексцентрик, манијак, шизофрена личност, лудак, а околина би његово стваралаштво примала са неразумевањем и уз подсмех. На такав однос околине према његовој ликовној уметности Стефан може, сасвим сигурно, да рачуна и у другој деценији новог миленијума, једино што ће се, и то је сасвим сигурно, сусрести са болном тишином равнодушја у стручном делу јавности, као и у медијима. Његови бизарни и морбидни аутопортрети – који садрже низ експресионистичких топоса: лудила, тела, смрти, преображења – уз присуство надреалне метафорике, и већ много пута виђеног ликовног поступка и израза, не кореспондирају, наизглед, са духом времена. Али Стефанов изразити песимизам и субјективност, његов усамљенички ужас, фингирање егоизма, манијакалности, шизофреније и покварености – уз присуство самоироније (приликом преиспитивања ликовног, уметничког, духовног, па чак и сексуалног, родног и полног идентитета) која на ефектан начин детронизује пренаглашену патетику у његовом ликовном изразу – ипак на упечатљив начин задаје дефиницију века у којем живимо, и у коме ће, како би то рекао Епштејн, свакоме бити понуђена могућност посебног света, који је довољан самом себи. Да, у веку самоће, по свему судећи, и Стефан и његово досадашње стваралаштво, самоваће. Без публике; односно уз публику која ће више бити очарана детаљима из његове биографије, него његовом ликовном уметношћу.
Направити поставку за слике по свему супротстављених аутора – осим што су сликали (ауто)поретрете, и то у истој техници (уље на платну) – није само тежак, него, готово редовно, и узалудан посао. Ипак, неизменичним ређањем Стефанових и Борисових (ауто)портрета, сама изложба „Луцида интервала“ добила је и нове нијансе значења. На неки начин Стевановића гротескност, у оваквој поставци, предстваља уједно и претечу (узрок) и критичку реакцију (последицу) на „селфије“ Запорошца. Том утиску свакако је допринело и специфично осветљење изван галеријског простора и у самој галерији „Акваријус“ (полумрак). Дела Стевановића и Запорошца остала су непотписана, очигледно свесно, будући да су се поред њих налазиле наглашено уочљиве празне црвене цедуље на црним закачаљкама. Егзистирамо у времену безимености, где се парафраза и цитат преображавају у голи плагијат, у времену политичког и економског насиља у којем је сваки облик индивидуалности непожељан, па тако унапред осуђен на пропаст. Чак и да се непотписивање дела протумачи на овај начин, такав поступак ипак више одговара поетици Бориса Запорошца, него Стефана Стевановића.
На крају, вратимо се питању с почетка текста. Да ли овакви уметнички садржаји имају публику у Косовској Митровици? Посетилаца, очигледно, у галерији „Акваријус“, има све више (изузимајући академску заједницу, која, из раније поменутих разлога, изостаје), без обзира на то да ли се у овом арт-клубу чита поезија, представља књига, отвара изложба, приказује филм. Права (критичка) рецепција, међутим, и после скоро пола године, изостаје. Она се, до сада, сводила углавном на најаву догађаја и сажете информативне извештаје о програмима. И на обиље фотографија или видео записа. Но, отворити својеврсни (алтернативни) културни центар, бескомпромисно у њему афирмисати (уметничке) вредности, дакле у потпуности некомерцијалне садржаје, и веровати да је таква делатност (без помоћи институција или фондација које брину о култури) економски самоодржива – лудачка је одлука, а баш због тога, можда и сасвим исправна; поготово сада и овде. Јер одјек онога што (млади) ствараоци чине у Клубу уметника при галерији „Акваријус“, сасвим сигурно уследиће – истина, некада и негде.

Александар Дунђерин

Извор: dundjerin

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО ЗАПИС (ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ)

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО ЗАПИС (ЕМИР ХАСАНИ И ЈЕЛЕНА ДРАЖЕВИЋ)

ПОГЛЕДАЈТЕ (АУТО)ПОРТРЕТЕ

ПОГЛЕДАЈТЕ ФОТОГРАФИЈЕ