Intelektualac – termin koji je danas teško živeti

Фотографије: Александар Здравковић

Бављење науком изједначава са откривањем истине, без обзира „на постмодерне релативизације“. Не учествује у „јефтиној пропаганди“. У академској заједници опстаје, јер га „третирају за дивљака“ и зато „не знају на шта је спреман“, што подразумева да је „релативно непредвидив“. Верује да су академске слободе у Србији веће, него у „неким другим земљама запада“. Спознаје и наглашава повезаност термина личности са животном причом и критичком свешћу. Ради се о књижевнику, проучаваоцу књижевности и професору – Слободану Владушићу. У Косовској Митровици боравио је ове недеље. Своје ставове, запажања, знање, анегдоте поделио је са посетиоцима Акваријуса у вишесатном разговору.

Како интелектуалца у 21. веку види Владушић?
„Реч интелектуалац родила се у време Емила Золе и познате афере Драјфус где је Емил Зола био на страни неправедно оптуженог Драјфуса, када је написао текст Оптужујем, па му је суђено. Уопште, својим ангажманом у афери Драјфус доста тога је ризиковао. Ризиковао је да му се нека каменица сломи о главу. Интелектуалци се јеже крви, то није мала ствар. Он је био мало тврђег кова. Дакле, реч интелектуалац тада настаје. И ево сад смо дошли у ситуацију када неких сто и нешто година након тога, практично сахрањујемо ту реч интелектуалац.“

На Западу: Професор и службеник своје владе
Теорије Запада су, сматра, критичку свест отписале као нешто што је пасе.
„Један мој професор је 80-тих био у Немачкој на стипендији. То тада није било повезано са политичким контекстом или не баш тако директно као што је то био случај 90-тих година и после 2000-тих. Он је разговарао са једним немачким професором на универзитету. Мој професор му је говорио о фигури интелектуалца и критичкој свести, мишљењу, сматрајући да говори нешто што ће уху тог немачког професора бити познато – око чега постоји нека врста консензуса између њих двоје. Након тога га је немачки професор погледао и рекао – не знам о чему ви причате, ја сам службеник своје владе,“ присетио се анегдоте. „Изгледа да су интелектуалци и критичка свест били потребни за време Хладног рата и на Истоку. На Западу су били потребни само професори који ће бити чиновници своје владе и за то су били добро плаћени,“ мишљења је Владушић.

„Недостатак симболичке силе“
Када је Хладни рат завршен, а 1989. Берлински зид пао и када се Запад пребацио на Исток – кроз НАТО пакт и ЕУ – одједном се испоставило да нам, сматра, интелектуалци више нису потребни:
„Сада је врло тешко живети тај термин, јер не постоји симболичка сила која би том тремину дала неку врсту ауре, посебности, допадљивости, па да људи почну да мисле како би лепо било да буду интелектуалци, да поседују критичку свест.“

О академској заједници и академској слободи
„Имам утисак да – да сам нешто од онога што сам написао у протеклих неколико година – написао на неком од америчких колеџа, не бих више радио на том колеџу, зато што бих једноставно дошао у сукоб са одређеним структурама,“ сматра овај писац.
„Заиста верујем да су, с стицајем околности, академске слободе веће овде, у овој земљи, него у неким другим земљама запада и мислим да је та врста системске аномалије која још увек постоји у Србији нешто што омогућује мени и неким мојим сличним колегама да пишемо шта пишемо, радимо шта радимо и да даље остајемо да радимо на местима на факултету,“ истиче овај професор на Филозофском факултету у Новом Саду.

„…Да сам живео, да живим, и да ћу живети“
Говорио је и о термину личности, који је, по сопственом признању, пронашао код Црњанског.
Шта то подразумева?
Личност у себе укључује неку врсту критичке свести, објашњава, али се та критичка свест више не може тако назвати, већ је у питању нешто друго – важније, прецизније – а то је „наша лична животна прича“.
„Та животна прича је, заправо, осећање да сте стварно живели – једна врста скупа искустава, или секвенца искустава које су повезане у животну причу, али причу која нема свој почетак и свој крај, већ причу која је нека врста приватног Интернета. Размишљао сам како могу од обичних доживљаја да створим та искуства која онда остају да таласају у мени као врста хипертекста који ми у сваком тренутку сугеришу да сам живео, живим и да ћу живети,“ говори Владушић, присећајући се анегдоте са путовања у Риму – ресторана „Розати“ на Пјаци дел Пополоу и “Код Хиперборејаца” Милоша Црњанског.
Није се фотографисао на том путовању:

„Просто сам желео да цела ствар буде део моје унутрашње меморије и да се мења, а не да буде фиксирана неком фотографијом.“

Омиљени Хиперборејци
Дотакао се и свог, како каже, монтипајтонског искуства када је био регрутован у полицији, током ратне 1999. Причао је и о ономе што је тада говорио себи:
„Можда нећеш доживети крај овог месеца, а можда и хоћес, али хајде одабери књигу који желиш да прочиташ. И наравно изабрао сам Код Хиперборејаца.“
За ово дело веже га, признаје, „гомила интимних догађаја“ и доживљава га, каже, као своје.

„Чојство и јунаштво важнији од империјалних самосвести“
Залаже се, истиче, и за „корекцију националне самосвести“.
„Треба да мислимо о чојству и јунаштву и да је то нешто што је у нашој традицији много вредније од империјалних, расних, националних самосвести, по којим једни народи сматрају да су расно супериорнији од осталих и да им то онда пружа могућност да им раде шта хоће,“ наводи.
Он сматра и да не постоји разлика између атеизма и теизма, већ да „имамо разлику између две врсте теизма, између онога што заправо верујете“.
Истовремено, ослања се на филозофско запажање: „Новац у данашњици има оно место које је раније било резервисано за Бога.“
О чему је све још говорио аутор, између осталих, дела „Књижевност и коментари“ и „Велики јуриш“, као и шта су о Владушићу рекли његов студент Марко Тошовић, Жарко Миленковић, Александар Дунђерин, те како је текла дискусија са публиком, послушајте у аудио снимку >>

Извор: Алтернативна >>