O nama, ratovima, pravdi, buđenju…

Фотографије: Сунчица Андрејевић

Шест девојака модерно одевених, пред сликом Јосипа Броза Тита. Свака у свом темпераменту носи детаљ, карактеристику Балкана. Мењају станице на радију, играју, пију, бивају оно што јесу и оно што од њих друштво очекује да буду. Ту су и љубав и страст, а једна од њих и тешко тугује, остављена је, плеше сама. Међу њих напослетку долази мушкарац црвених руку. Марширају, девојке падају и прекрива их вода Ибра. Лебде под површином, али ипак устају. Нису више под водом. Пробуђене су! „И ја имам јаде своје“ – речи су којима је завршена кореодрама „Ла Бал… кан“.

Премијерно је изведена у суботу у ПКЦ Акваријусу. Инспирисана је француским плесним филмом „Ла Бал“ из 1938. године. Али овај бал је позив на рат. Какав рат, лични рат, рат жена против онога како се друштво односи према њима, рат за буђењем?
Ауторка кореографије, по чијој је идеји рађена кореодрама, Милица Мандић, каже да је мноштво порука, а да гледаоци имају слободу да је схвате на свој начин.
„Мислим да је ово прича о свима нама, само на неки ишчашен начин“ – каже.

„Ла Бал… кан“ је настао на основу концепта и идеје Милице Мандић и Дуње Николић (сарадник), кореографију потписују Милица Мандић и Бењамин Ибрахими, за сценографију је била задужена Миљана Дунђерин. Играју – Лидија Николић, Невена Петронијевић, Маја Дејановић, Александра Јанићијевић, Милица Мандић, Дуња Николић и, као гост, Бењамин Ибрахими.

Можда је и то разлог зашто стих о јадима није једини који је оставио снажан утисак на многобројну публику „Акваријуса“.
„Грешили смо и испаштали смо. Кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља. Отуда нам пропаст и школе и политике и војске и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Шта да радимо? Све само не оно што смо радили. Да не грешимо, те да поново не испаштамо. Правда је једна сила од многих.
Једна друга јесте вера, трећа – љубав, четврта – истина, пета – милост, шеста – мудрост, седма – чистота, и тако скоро без броја и без краја.
Размислите коју од ових сила имате, а коју немате“ – нешто измењене речи из књиге владике Николаја („Кроз тамнички прозор. Поруке српском народу из логора Дахуа“) одјекнуле су међу гледаоцима.

Даље, испод танког најлона, под којим су се видели ликови шест девојака, а који је симболично означавао површину Ибра, комешале су се заправо мртве душе. Оне су се напослетку и пробудиле.
Ово је засигурно био још један разлог зашто је крај измамио дуг аплауз.
Почетак кореодраме је можда био помало неспретан, али је држала пажњу и имала неочекивано храбре делове. Јер у Косовској Митровици јесте храброст указати јавно на истополну љубав, женски бунт, борбу и слободу.

Додатна вредност је то што у овој кореодрами играју и аматери који су на почецима опробавања пред публиком.
Мандић каже да је хтела да оствари синтезу између њих и академских грађана:
„Са друге стране, опет сам хтела да укажем на ту нашу повређену, балканску страну, да жене некако увек страдају, да смо ипак земља крви и меда и да колико год се ми волели и колико год поштовали различитости, увек ће се десити нешто да нас омете или спречи у томе.“
Свака од девојака у овој драми носи карактеристике са Балкана, корене појединачних земаља.

„Мислим да смо донекле успеле да приближимо (то, прим. ред.). Нисмо довољно, свесни смо тога, али ово је премијера, надам се другим играњима да ће бити боље“ (Мандић).

На крају оне су исте, јер, из којег год да су краја Балкана, муче их идентични проблеми.
„Позив на Ла Бал није узалудан, јер је он заправо позив у рат“, објашњава Мандић.
Против кога би требало девојке, жене да се боре?
Наша препорука је да овај комад свакако погледате, и одговорите сами.

Извор: Алтернативна >>

Види и: РТВ „Мир“ (видео) >>