Dva pisca u izolaciji – o pisanju, kulturi i još ponekim virusima

Пише: Ивана Вановац

У време тешких и мрачних тема, у доба страха, наредбодавних тонова, стерилних медицинских приказа, статистичких извештаја који се непристојно крећу у границама морбидног, ауторитативног инсистирања да се не додирујемо и распомамљених злослутних прогноза о економском краху који тек следи, чини се да не постоји ништа напорније него одржати крепки дух и разложни интелект. Душко Радовић је рекао да треба бити обазрив са слободним временом и да оно није за сваког, јер „слободан човек увек је у искушењу да мисли, а ко пет дана није мислио, можете мислити шта тај може мислити, када једном почне да мисли“. Радовић се забринуо око једне суботе и недеље, а ми “слободно” време меримо недељама, ускоро и месецима. И док цела „струка“ и државно руководство сугеришу, моле, наређују да останемо у кућама, постоје неки дивни, занимљиви и шерасти ликови који нас зову у дуге, окрепљујуће шетње и дражесна, авантуристичка путовања. Те шетње се шетају бескрајно дугом обалом ваше кућне библиотеке, а ако застанете и одаберете неки наслов из ње, путовање почиње. И то оно најузбудљивије, са повратним ефектом, што се више удаљаваш – то се више враћаш себи. За Радио Косовску Митровицу, уочи Светског дана књиге, о књизи, али и другим „ковидним“ културно-уметничким искуствима, говоре два изванредна писца – Александар Дунђерин и Жарко Миленковић. Обојица су ту и као представници културних институција, које у време пандемије и изолованости, захваљујући друштвеним мрежама и интенету уопште, вешто настављају са културним делањем, у нешто другачијем формату и простору.

„Корона ће проћи – култура као предуслов духовног здравља – никада!“
Књижевник Александар Дунђерин је уредник књижевног програма у ПКЦ „Акваријус“ у Косовској Митровици. Од почетка корона-епохе, овај културни центар је физички затворен, приходи су самим тим обустављени, али не и тежња да се култура добаци до сваког коме је она неопходна да би преживео.

Александар Дунђерин (Фото: Шта хоћеш?, Часлав Петровић)

„И у доба изолације – као и у доба пре и после изолације – култура је важна онима којима пружа неопходни састојак за преживљавање, онима којима је уметност егзистенцијална нужност и који у слободи и љубави виде смисао постојања човечанства. За оне којима је очување духовног здравља једнако важно, ако не и важније, од очувања физичког здравља“ одговара Дунђерин.
А уметност и изолација су, сматра наш саговорник, на неки начин, компатибилни појмови.
„ Уметник ствара у изолацији и када му то није наметнуто споља. Са друге стране, и слобода је ускладив појам са уметношћу. А ова изолација није добровољна, њу уметник доживљава и као недостатак слободе. Но, што је живот неслободнији, то је уметност која га описује слободнија. Тако је одувек бивало. Верујемо да ће и ова изолација, изазвана пандемијом короне вируса, бити инспиративна за многе уметнике, и то је, дакако, добро за светску културу у целини. Наравно, након пандемије снимаће се филмски спектакли о ужасима пандемије, писати и објављивати бестселери о смртоносном вирусу, и то ће преплавити тржиште. Накратко. Но, биће створена и дела уметности трајније вредности. Јер све што се догађа у вези са овом пандемијом, нема само здравствене, медицинске, економске аспекте, о којима се данас највише говори, него се може, и мора, сагледавати и из политичког, еколошког, филозофског, религиозног угла“, каже Дунђерин.
Књижевник Жарко Миленковић, уредник је књижевног програма у Дому културе „Грачаница“ који од самог почетка изолације, креће са одбројавањем недеља „културе у доба короне“. У оквиру њих, за публику приређују свакодневне културне садржаје, које емитују у 18х на својој Фацебоок страници. Жарко сматра да је култура важна свима те да је у овом тренутку, од великог значаја наставити са културним мисионарењем, можда приљежније него икада пре…или после. Он се стога чуди да ту потребу не препознају инстанце и људи на њима, који би то морали да увиде.

Жарко Миленковић

„Од тога да култура није важна никоме, показало се да је она важна свима. Видели смо да музеји и галерије отварају своја врата виртуелним путем, библиотеке отварају своје дигиталне архиве, а показало се да људи у овим тренуцима много више читају. Да ли је било потребно да се све ово деси, па да схватимо, шта је права вредност и шта је оно што не пролази? Корона и све друге болести ће проћи и пролазе, али култура не пролази. Оно по чему ће се памтити доба короне јесте оно што смо сви ми створили за време док је трајала, све остало је само статистика. Вирус је убрзао и наш прелазак на интернет платформе, оно што се тромо покушавало последњих неколико година, успели смо у само неколико недеља, и то је део културних постигнућа за време короне. Зато је рад и у овим условима веома важан, можда још и важнији него у редовним околностима, те ми није баш најјаснија одлука Министарства културе да стопира конкурсе из области културе, који су били у току и чији резултати су требали бити саопштени у априлу“, прича Миленковић.

„Права уметност није згодна за доколичарење“
Иако је култура читалаштва и праћења више кинематографског, мање позоришног, а понајмање можда ликовног програма, важна свима, она је према Дунђериновом мишљењу, широкој јавности слаткасто-питка искључиво у свом латентном облику. Ако ли се уозбиљи, она за просек постаје неподношљива и оптерећујућа, што би, каже, требало разумети јер има озбиљног конкурента – конкретан страх од болести и евентуално смрти.
„Права уметност није згодна за доколичарење. Ко пре пандемије корона вируса није био наклоњен уметности, сасвим сигурно се неће захваљујући корони заинтересовати за културне садржаје. Доколица прожета прекомерним страхом од смрти доводи до тога да већина људи прати редовно изјаве кризних штабова, води епидемиолошке статистике, проучава степен смртности вируса цовид-19, анализира предузете ванредне мере… Томе доприносе и медији који углавном на тај начин и извештавају. Садржаји из области културе сведени су, и у медијима и на друштвеним мрежама, на минимум минимума. То је, делимично, и разумљиво. Данас „стручњаци“ предлажу да људи у стресним ситуацијама избегавају „тешку“ литературу и филмове. Уметност која оптерећује, наводи на размишљање, избегава се као штетна, као састојак који малтене доприноси повећању смртности услед корона вируса“.
А права уметност, додаје Дунђерин, мора то да чини, увек, и за време ратова, и за време пандемија. Да ствара мора, али да промовише ту своју уметност – тешко.
„Изолација, дакле, може да буде погодна за ствараоца, али је, поготово у временима кризе, изузетно негативна за промоцију садржаја из области уметности. Уметност, и култура у целини, производи своја додатна значења, чини да лепота буде уочљивија, живот размљивији, искључиво кроз интеракцију, директну комуникацију, она тражи живу, а не виртуелну заједницу“ .
Миленковић са друге стране сматра да је „вирус“ културу вратио на, како каже „велика врата“. А култура надражује врлину у човеку.
„Култура нас брани и чува од свега, нарочито од малодушности и себичлука. Овај вирус је на тест ставио све наше раније навике и уврежена размишљања. Натерао нас је да се окренемо ближњима. Показало се да није само наше здравље на испиту, већ и наша култура, колико смо заправо свесни да бранимо и чувамо себе од других и друге од себе. Како ћемо прихватати оно што нам се пласира путем медија зависи, такође, од наше културе. Стога се може рећи да нам је овај вирус вратио културу! И то на велика врата“.

Епидемије и књижевност кроз историју…
Изолација, окренутост себи и сопственој мисли и машти, је веома подстицајна за уметника, бар за оне који се баве књижевним стваралаштвом.
„У изолацији, барем када је у питању књижевност, настајала су многа ремек-дела. И то баш у временима највећих светских криза. Андрић је за време немачке окупације у току Другог светског рата у карантину, затворен добровољно у кући, написао „Травничку хронику“ и „На Дрини ћуприја“. Црњански је у изолацији провео више од две деценије, и за то време написао „Другу књигу Сеоба“ и „Код Хиперборејаца“. Толико пута помињан до сада роман „Беснило“ Пекић је написао бивајући, по сопственом осећању, такође у некој врсти кућне изолације у Лондону“, прича Дунђерин.

Борислав Пекић (Фото: Дом омладине, Београд)

Даље, он се дотиче Декамерона, чији јунаци подсећају на Шехерезаду, која у наративни беочуг затвара цара Шухријана. Бокачови јунаци се у недоглед распричаном причом бране од лудила, у које би их отерао страх од готово извесне, кугом призване смрти.

Декамерон, илустрација

„О самој епидемији која подсећа на катаклизму постоје безброј књижевних дела. Поред поменутог Пекићевог дела, које нам је данас јасније него икад, и актуелније него у време када је објављено, два примера из историје светске литературе посебно су поучна. Бокачов ‘Декамерон’ показује како је, причајући приче, а живећи у складу са природом, могуће победити кугу. Са друге стране, Едгар Алан По у причи ‘Маска Црвене смрти’, такође посвећеној куги, опомиње да никаква изолација човеку не помаже – Смрт је ту, и долази по своје, ма колико човек живео у илузији да може да јој умакне…“ каже Дунђерин.

„Стваралац је увек у некој врсти изолованости, социјалне дистанцираности…“
Писали су писци у изолацији некад, пишу писци у изолацији и сада. А вештина доброг писања, блиско је повезана са вештином доброг читања.
„Писац је увек када ствара у некој врсти изолације и социјалне дистанцираности. Сада смо само у двострукој изолацији, што и није толико лоше, јер се може много више времена посветити читању и писању, нарочито овом првом. Све оно што се немањем времена одлагало, сада је дошло на ред за читање и то је оно што ме посебно радује“ завршава Жарко причу.

Шта читају писци…
Уочи празника књиге, 23. априла, ред је да се одслужи пригодно бдење, а како другачије ако не уживањем у књизи. Да смо их питали шта предлажу као штиво за ове дане, Дунђерин и Миленковић би сигурно препоручили нешто одлично.
Дунђерин би навијао за нобеловца Стајнбека и његове „Плодове гнева“, који говори о економској кризи 30-их година прошлог века. Извесно је да и нас једна таква чека, па сматра – треба консултовати искуство минулих генерација.

Миленковић би, са друге стране, претпостављамо, препоручио Хименеса и његово дело „Ја нисам ја“ или рецимо „Псалме“ Ернеста Карденала (људи од културе не мисионаре само на званичним страницама установа у којима раде, већ то чине и на својим личним страницама, па неке одговоре добијете и без питања).

Извор: Радио Косовска Митровица >>