Ristanović: Kosovski Albanci su bili nezavisniji 1977. nego danas

Текст: Ивана Вановац
Фотографије: Сунчица Андрејевић

Косовско питање је Гордијев чвор српске историјско-политичке максиме. О њему људи много говоре и полемишу, а суштински мало знају. Став српског народа према Косову као осовини целокупног српског бића, одувек је био детерминисан више родољубивим осећањем, него историографским чињеницама, што је сасвим у реду. Али увек је добро овладати и конкретним историјским аргументима. Упознати мутни ток историјских и још мутнијих политичких одлука, које су, на крају се испостави, у већини историјских тренутака, биле доношене зарад личног интереса појединаца и мањих елитистичких групација, а веома ретко за свеопшту народну корист.
Међуетничко неразумевања српског и албанског народа на Косову и Метохији, траје, чини се, одувек. Ипак, који су то историјски догађаји који су косовску причу последњих деценија XX века, ломили преко колена? Историчар Петар Ристановић, аутор књиге “Косовско питање 1974-1989” има одговоре на оваква питања. Он је први историчар који се са научног аспекта, 30 година касније, када се архивска документација ставља на располагање историји, веома озбиљно позабавио овим питањем.

• 

• 

„Устав из 1974. је заправо само озваничио нешто што је почело много пре. Година када је наступио преокрет овде на Косову и Метохији је 1966. година, када се десила смена Ранковића, али не због саме смене Ранковића, већ зато што тада почиње да се мења сам карактер југословенске федерације. Она више није централизована , где се све одлучује у Београду, већ постаје једна конфедерација у којој републике и покрајине постају пракично независне. Од 1968. године, а то је година првих великих албанских демонстрација, Косово постаје покрајина, а из службеног назива се избацује Метохија. Те године, Косово постаје „република, по свему, осим по имену“ и управо та синтагма се користи у већем делу литературе, и оне на српском и оне на енглеском језику“ каже аутор ове књиге која је синоћ (28. септембар 2020) промовисана пред митровачком публиком у ПКЦ „Акваријус“.

Како Ристановић каже у интервјуу за Радио Косовску Митровицу, на Косову тада наступа период тзв. албанизације, односно наметања албанског идентитета покрајини, уз потпуно негирање њеног српског идентитета. Косово јесте формално део Републике Србије, али оно је део и федерације, а Приштина води потпуно независну политику коју обликују албански кадрови.
„То је почело 1968. (Устав из 74. је то озваничио), протеже се кроз седамдесете и осамдесете, и то је период у коме су Срби у покрајини Косово, грађани другог реда који се свуда сусрећу са институционалном али и ванинституционалном дискриминацијом“, каже историчар.
Резултат до кога под таквим околностима долази, а о коме се недовољно говори и у историјским и политичким круговима, јесте масовно исељавање Срба.

• 

• 

„Са прецизношћу можемо рећи да се у периоду од почетка шездесетих, до краја осамдесети, двоје од петоро Срба иселило са простора покрајине Косово.“
Иако је овај контроверзни Устав дао албанској мањини аутономију изванредних размера, која је до максимума коришћена, али и манипулисана, она је доносила корист само политичкој елити. Народу и даље није било добро. Ту долазимо до другог историјског превоја у том историјском периоду – 1981. и демонстрација Албанаца.
„Албанска политчка елита из Савеза комуниста се тим демонстрацијама противила. До демонстрација не би ни дошло да није било великог сиромаштва и незапослености. То незадовољство је букнуло али су се онда захтеви променили а то незадовољство је артикулисано кроз национализам, кроз захтеве за републику. Елита је спроводила неке своје дугорочне планове, али постојали су и неки други, екстремнији елементи“ прича Ристановић.
Година 1989. била је последица свега што се дешавало у претходних двадесет година. Њу су у Београду видели као успех, јер је Устав промењен, али и статус Косова и Метохије је промењен.

• 

• 

„У пракси, дошло је до потпуног цепања српске и албанске заједнице. Албанска заједница ,на челу са новим националним покретом, предвођеним албанским интелектуалцима из Друштва књижевника Косова, сматра да треба потпуно бојкотовати српску државу, а и Срби су били потпуно спремни да раскину све везе са албанском заједницом и то је била основа за све оно што је ескалирало у деведесетим.“
Дуго је широка јавност најодговорнијом личношћу за косовску кризу, сматрала Слободана Милошевића, за време чијег председничког мандата српско – албански сукоб кулминира. Ипак, Ристановић не мисли тако. И распад Југославије који је обележио ране деведесете, као и косовски сценарио са краја XX века били су извесни много пре него што је Милошевић дошао на власт. У том смислу, он није крив за та дешавања, али ипак, његови политички потези, према Ристановићевом мишљењу, током били су лоши, чак катастрофални.
„Корен лоших ствари посејан је много раније, а од 1981, све иде у једном лошем и негативном правцу“, каже Ристановић.

• 

• 

Овај историчар има занимљиву перцепцију да је албански народ седамдесетих и осамдесетих година, на Косову имао већи степен независности, него што га има данас, када је Косово чак успело да издејствује признање независности од држава које слове за утицајан политички фактор.Каже, њихова аутономија у СФРЈ је била огромна, а није било ни страног фактора, чији је утицај данас изузетно јак у Приштини.
„Те 1977, представник САП Косово, Албанац је био потпредседник државе, заменик Јосипа Броза Тита, они су све време имали свог представника у председништву, а за све одлуке председништва био је неопходан консензус осам чланова, па и њега.Покрајина је имала свој Врховни суд, Врховно јавно тужилаштво,одлучивала је о држављанству, контролисала границе… Била је суштински потпуно самостална република, где је заиста само формално била део Србије. Постојале су ипак неке формалне разлике, на пример, број делегата у Савезној скупштини, али суштински, била је независна“ каже Ристановић и поново наглашава да је фатална последица те „самовоље“ огромно исељавање Срба.

Ристановић заступа став да Срби никако не би смели да допусте да их неко убеди да је неисправно рећи само Косово, наместо Косово и Метохија, и да неко ко користи ову терминолошки скраћену форму, заправо стаје на албанску страну.
„Ја потпуно разумем да када неко у Београду каже Косово и Метохија заправо наглашава оно што пише у Уставу Србије, а такође разумем и када људи овде инсистирају на томе, јер то постаје ентитетско питање. Кад им се то брани, они то доживљавају као негирање њихове припадности том простору. Мој став је -не да је грешка говорити Косово и Метохија, већ да дугорочно лоше последице може да има ако дозволимо ту поделу према којој је рећи косовкометохијски – српско становиште, а косовко – албанско. Чешће су у историји среће косовско и не смемо одрицати да је и када кажемо само Косово – српско становиште“, каже Ристановић и напомиње да рецимо у документима из двадесетих, тридесетих помиње се искључиво Косово, а то нису албанска документа. Дакле, није погрешно нарочито данас, инсистирати на Косову и Метохији, али је веома лоше пристати на то да се одсуство другог топонима у називу, поистовећује са проалбанским становиштем.

• 

• 

Након овог веома захтевног подухвата, Ристановић се носи мишљу да један озбиљан рад у потпуности посвети случају Мартиновић, што сматра једном од највећих косовских трагедија новије српске историје. Што због стравичног мучења које је Ђорђе Марјановић претрпео тог 1. маја 1985, на својој њиви код Гњилана, што због чињенице да су тадашње комунистичке власту урадиле све да се злочин заташка.

Подсетимо, лист Политика, 4. маја те године објављује вест о страшном мучењу Србина на Косову и Метохији, који је набијен на колац са стакленом флашом на врху и на крају наводи:“ Ово злодело извршили су шиптарски терористи”. Након тога, јавност се узбуркава, а комунистичка власт, у страху да би цео случај могао да покрене талас националног незадовољства Срба, одлучује да све заташка. Најпре тако што покушавају да убеде Мартиновића да призна да се самоповредио у „хомосексуалном аутоеротском акту“. Да би то доказали, власти ангажују медицинског вештака који негира такву могућност, обзиром да је изломљена флаша завршила у десном подребарном луку. Пошто им такав медицински налаз није одговарао, организују супер-вештачење са истим исходом. Потом и супер-супер вештачење, све док коначно у Љубљани не пронађу једног вештака који пристаје да јавно каже да је ипак оваква врста самоповређивања могућа. Мартиновић завршава у Лондону где је након две операције хирург Питер Холи искључио сваку могућност да се Ђорђе самоповредио и додао: Злочин су починиле најмање три особе.
Лажирање података и изјава се наставља, истина се заташкава али се јавност не умирује, захваљујући новинарима И интелектуалцима тог доба.
Након пет операција и неописиво много неправде, Мартиновић се настањује у Читлуку ког Крушевца где и умире 2000. године.
Многе важне податке и догађаје, Ристановић обједињује у својој књизи, која је иако историографска, писана врло занимљивим језиком, једноставним за разумевање и онима који нису историчари, па је одлично штиво за све оне који желе да уђу у материју косовке политичко-историјске сторије, што би требало да буде интересна сфера сваког ко живи на Косову… и Метохији.

Извор: Радио Косовска Митровица >>