Текст и фотографије: Радио Косовска Митровица (Филип Вучковић)
Добитница овогодишње награде „Милутин Бојић“ Александра Јовичић била је гост Приватног културног центра „Акваријус” у Косовској Митровици.
Повод за разговор са песникињом била је њена нова књига „Наше мале смрти” која је објављења у издању београдске Књижевне радионице Рашић протекле године.
У програму су поред ауторке учествовали и песник Жарко Миленковић, књижевни критичар Александар Дунђерин док је стихове из поменуте књиге казивала Лидија Николић.
Књижевни критичар Александар Дунђерин сматра да је Александра Јовичић један од новијих гласова српске књижевности на Косову и Метохији који су се паралелно појавили у другој деценији 21. века а нису гененерацијски сродни.
„Александра Јовичић говори о човеку без домовине и несумњиво је да то мора бити неки унутрашњи осећај, јер је она рођена у Приштини а одрасла је у Ораховцу, а након тога је дипломирала светску књижевност у Београду. Александра Јовичић није само песникиња, већ она објављује и приче и оно што је доста карактеристично за њу је наравно да је она једна од ретких песникиња са Косова и Метохије која је присутна ван граница Србија, јер је прихваћена и у Босни и Херцеговини. Реч је о једној потпуној промени перспективе, како се гледа на српску позију на Косову и Метохији данас. Оно што је битно када говоримо о таквом преокрету, дуго времена од деведесетих, српска књижевност се негде затворила и била је уљуљкана у те родољубиво-сентименталне тонове, што наравно није нужно лоше, али је она била прилично архаична и застарела а била је у романтичарском духу, који није био примерен духу времена и то је један корак уназад. Та поезија је нажалост афирмисана широм Србије, а њу су прихватили и сви критичари и она је постала доминантна”, истиче Дунђерин.
Ауторка књиге Александра Јовичић каже да је награда „Милутин Бојић” за њу од великог значаја, јер представља признање да је на правом путу а да је њен рад добар и квалитетан.
„Награда \’Милутин Бојић\’ је за мене јако важна јер је то награда за трећу збирку песама у којој сам кренула неким новим правцем и обрађивала сам неке нове теме и мотиве, тако да ми је то нека потврда да сам на добром путу и да је то што сам урадила добро и квалитетно. Награда је јако важна, и то сам у више наврата поновила, због тренутне ситуације у издаваштву због корона вируса. Мање је новца у издаваштву, мање је новца за песничке књиге а награда подразумева штампање рукописа тако да ми је било много лакше да на овај начин дођем до штампања књиге“, каже Јовичићева.
Она додаје да је промоција књиге била планирана прошле године али је неповољна епидемиолошка ситуација померила датум промоције на мај ове године.
Књижевни критичар и песник Жарко Миленковић каже да збирку песама „Наше мале смрти“ можемо посматрати као књигу остатака бивше среће, књигу сећања на ранији живот, књигу о градовима, световима, стварима и бићима којих више нема, или их нема на онакав начин на који су постојали, а утицали су на песнички свет ове збирке.
„Дуга сенка прошлости”, која се надвила над овом песмом Александре Јовичић, утицала је на њен доживљај света, на њен бивши и садашњи живот, на поглед са којим ће ићи кроз будућност, на све оно што чини живот и што ће га чинити. „Само оно што непрестано боли остаје у памћењу” истакла је немачка научница Алаида Асман у тексту „О метафорици сећања” а ову збирку песама Александре Јовичић исписала је бол, сматра Миленковић.
„Та бол која разара, која прождире све пред собом. Бол и сећање на њега. Несрећа, патња, сећање, трауме, то је оно што ову збирку исписује и одређује јој смисао и значај“, наводи Миленковић.
Збирка песама „Наше мале смрти“ Александре Јовичић подељена је у три циклуса „Крхотине живота“, „Магле“ и „Наше мале смрти“ а отвара је уводна песма „Апатрид“ из које се могу извести поетичке премисе које сачињавају ову збирку. Одређујући свог лирског јунака као „апатрида“, човека или жену без домовине, Јовичићева веома снажно маркира све оне идентитетске тачке које „бездомност“ носи са собом. Туђин који гази по туђинском камењу и „камење које презире туђина који по њему гази” и које га одбацује исто као и људи које успут среће.
„Човек без домовине не може да пронађе хлад јер и дрвеће склања своје гране. Човек без домовине је птица посечених крила заувек онеспособљена да лети, да досеже висине, већ је увек прикована за туђе тло, да би по њему погурено ишла.“
Лирски јунак Александриних песама је у посматрању себе док се сећа. А простор сећања је састављен од комадића „бивше среће“ и много прошле и садашње патње, страхова, зла и траума. Њене песме из збирке „Наше мале смрти“ су филм од слика из живота.
Циклус песама „Крхотине живота“ сачињавају песме које упућују на директне разлоге патње лирских јунака. У њему нас ауторка враћа у период детињства које је необично и испуњено надилазећом језом, која се тада није најбоље схватала, и која је дошла тако неочекивано, готово изненада. У овом циклусу су испреплетене судбине јунака песама кроз драму колективног и индивидуалног страдања и патње.
„Прошлост и садашњост се преплићу, формирајући на тај начин круг од сећања на бивши живот и на неизвесност коју са собом носи будућност. У пост трауматском веку, у којем се данас налазимо, пракса сећања и теорија сећања тесно су испреплетене. Ми такорећи посматрамо себе док се сећамо. Индивидуално и колективно сећање све се мање схватају као спонтани, природни или санкросанктни чинови, а све више као социјалне и културне конструкције, које се временом мењају и имају властиту историју”, каже Миленковић.
У песми „Лазарице“ тај спој сећања на бивше и садашњост тренутка изведен је готово перфектно, додаје Миленковић. Древни обичај да деца на Лазареву суботу у метохијским местима, иду од куће до куће и певају песме које се називају „Лазарице“ и којима се благосиљају кућа, укућани и све оно материјално и нематеријално, губљењем дома се гаси, те се лирском јунаку причињава да их чује и у свом садашњем животу када се налази далеко од куће.
Следећа два циклуса „Магле“ и „Наше мале смрти“ су у дослуху са првим циклусом. Ако је први циклус глас из прошлости, „лирско ја јунака који се сећа“, други и трећи циклус су гласови из садашњости из „неместа“, јер како Марк Оже у књизи „Неместа“ пише: „Ако се место може дефинисати као идентитетско, релационо и историјско, онда ће простор који се не може дефинисати ни као идентитетски, ни као релациони, ни као историјскли бити неместо.“
Александра Јовичић рођена је 1986. године у Приштини, а одрасла је у Ораховцу. Дипломирала је на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Универзитета у Београду, а магистрирала на Департману за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару.
Објављивала приче, песме и есеје у регионалним и иностраним зборницима и књижевним часописима. Поезија јој је превођена на енглески и арапски језик. Добитница награде Мак Диздар младом пјеснику за најбољу необјављену збирку песама (Столац 2017). На Литерарном конкурсу у част Рада Драинца 2018. године добила је прву награду за есеј. Добитница је друге награде на конкурсу „Улазница 2020“. Збирка песама Лутања објављена је и промовисана у Стоцу 2018. године у оквиру фестивала Слово Горчина. Збирка песама Наше мале смрти објављена је у издању Књижевне радионице Рашић 2020. године.
Уредница је електронског часописа Либартес. Живи и ради у Лешку надомак Лепосавића.
Збирку песама „Наше мале смрти“ могуће је купити по цени од 500 динара у Приватном културном центру „Акваријус“.
Извор: Радио Косовска Митровица >>