Crnjanski i Bećković

„Поетско ћоше“ у галерији „Акваријус“, у четвртак, 24. марта 2016. године, биће у знаку поезије Милоша Црњанског и Матије Бећковића. Стихове можда и нашег најзначајнијег уметника, и најчитанијег савременог српског песника, казиваће Габријел Бећаревић из Зајечара, студент друге године глуме на Факултету уметности у Косовској Митровици. Бећаревић је рођен 1995. године, а још пре уписа на академију бавио се глумом у зајечарском позоришту „Зоран Радмиловић“.

Програм у у галерији „Акваријус“ почиње од 21 сат.

 

ИЗ ПОЕЗИЈЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

 

Наша елегија

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ничега жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

 

Химна

Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Завејаше горе мећаве снега,
Несташе шуме, брда и стене.
Ни мајке, ни дома не имадосмо,
селисмо нашу крв.

Немамо ничег.
Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Расцветаше се гробља и планине,
расуше ветри зоре по урвинама;
ни мајке, ни дома, за нас нема,
ни станка, ни деце.
Оста нам једино крв.

Ој.
Она је наш страшан понос.

 

Ја, ти, и сви савремени парови

Цео нам је дан дуг, и досадан.
До вечери, кад се, кришом, састајемо.
Пољубац један, брз, и неугледан,
доста нам је. Да се свету насмејемо.
Да одемо у ноћ, као да смо криви.
Лако, као тица, која кратко живи.

Наш вити корак не везује брак,
ни невини занос загрљаја првих.
Него осмех лак, што цвета у мрак,
на усницама са две-три капи крви.
Руке нам не дрхте, од стара прстења,
него од жуди, страха и сажаљења!

Ах, није тај страх само наш уздах,
кад видимо шуму, како лако цвета.
Него је то плах, испрекидан дах,
којим би некуд даље, са овога света.
У Слободу, куд, над нама, гране језде.
У прах мирисан, куд липе распу звезде!

Узеше нам част, али светли сласт,
небесна, као понос, на нашем лицу!
Наша је страст гурнула у пропаст:
лажи, законе, новац, и породицу.
Од понижења нам је клонула глава,
али нам се, у телу, пролеће спашава!

Наш тужан осмех благосиља грех;
жиг оних који љубе, на свету целом.
Цео нам је дан дуг, и досадан,
и пролази у ћутању невеселом.
Тек увече, слободан ко у трави цвет,
ја те чекам. На једној клупи. Разапет.

 

ИЗ ПОЕЗИЈЕ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

 

Кад бих владао Србијом

Кад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи – био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа.

То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле.

Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме да шкоди.

Разуме се да бих се истог часа окренуо будућности и заувек раскрстио с прошлошћу, а затим тако обученом и припремљеном народу, а све за његово добро, отворио очи за нове перспективе. Мењање свести и менталитета и све што он нуди и иде уз њега, започео бих укидањем различитих мишљења, а потом и свих досадашњих разлика као што су женско-мушко; исток-запад; дан-ноћ; светло-тама…

А пре свега, ратосиљао бих се матерњег језика на коме никад нисмо успели да кажемо нешто што би икоме ишта значило. Наоружан стрпљењем постепено бих редом затирао митове и легенде, сву мистику и патетику, све трансцендентно и онострано, све архетипско и колективно несвесно, како бисмо се одрекли свега што мирише на нацију и традицију, тамјан и ћирилицу, веру, веровања и веронауку, космос и Косово, православље и Русију и сву осталу дотрајалу старудију и скаламерију.

Радикални раскид са прошлошћу свакако би био ефикаснији ако бисмо променили и изанђало име – Србија. Ако не цело, оно бар прва три сугласника које је немогуће изговорити. И за одрасле Србе уместо имена увео бих иницијале. Оно што важи за малолетнике да се примени и на одрасле припаднике те недозреле и неодговорне нације.

Уместо домаћих власти било би најпаметније и најпрактичније ангажовати вишак запослених било које амбасаде, поверити им и замолити их да преузму наше најважније државне послове. И случајни пролазници, па и туристи ће те послове обављати боље и јефтиније него наши добро плаћени, приучени локалци.

У сваком случају то мора бити неко са стране. Знамо да је било чије мишљење меродавније од нашег и ко год нам буде кројио капу, боље ће је скројити него ми сами. Од свих обичаја и укупне традиције ваљало би задржати уобичајено бомбардовање Србије, ако не свакодневно, а оно бар за Божић и Васкрс.

Са свешћу да је то процес, стрпљиво и с љубављу бавио бих се хуманитарним радом чији би смисао био радикално искорењивање из корена.

Србију бих претворио у сигурну кућу која је ваша колико и наша. И сву је преплавио путоказима и билбордима на којима би писало: Ту смо док не дођете! Чувамо од лупежа ваш дом све док не дође домаћин! У случају већих глобалних искушења бићемо спремни да све своје препустимо паметнијима. Концепт бескућника који под јорганима леже по путевима биће коначно остварење наших снова и томе се унапред радујемо.

Не знам откуд ми то, али Србију будућности видим као пачворк од јоргана, као у песми Џона Ленона Имагине.

Није случајно што ће наш идол, симбол слободе и правде, наша најбоља препорука пред светом, заувек остати онај троструки народни херој који је побио највише Срба у историји. Алгемајне цајтунг га је ових дана прогласио једним од највећих масовних убица двадесетог века. На ту оцену су се љутили само Срби!