Darovi pandemije

• 

Изазови младих у доба пандемије Ковид-19 била је тема недавног литерарног конкурса који је расписала организација Домовик. Прво место освојио је Вук Пантовић из Житковца (Звечан) за причу „Размишљања“, док су друго и треће место заузеле Милица Вранеш из Крагујевца („Дар изолације“) и Анђела Петровић из Лешка надомак Лепосавића („Кула од карата“). Вук, којем је „Акваријус“ у сарадњи са Књижевним друштвом Косова и Метохије 2018. године објавио збирку прича „Страх смирења“, студент је Филозофског факултета у Косовској Митровици, док су Милица и Анђела студенткиње глуме на митровачком Факултету уметности. Сво троје су део креативног тима Приватног културног центра „Акваријус“.

• 

Вук Пантовић
РАЗМИШЉАЊА

Мрачна улица у непознато доба ноћи у тишини ме дозива после још једне ноћи без спавања. Шетајући центром улице, размишљања ми се несвесно враћају на претходне дане и недеље. Покушавам да их разликујем по нечему, било чему, али узалудно је. Дани су једнолични, стварајући илузију стагнације самог времена, и у овом моменту, време заиста јесте стало. По које светло испред кућа је упаљено, али нема живота. Фокусирам се на звукове око себе, и обгрљује ме тотална тишина. Нема аутомобила, нема бучних тинејџера који се враћају са вечери пијанства, нема храпавих корака човека који се враћа са ноћне смене. Свет који сам до скоро познавао се променио, и покушавам да то прихватим, али не могу. Никад нисам био тип особе која воли да се социјализује, штавише, активно сам то избегавао и још увек то радим. Међутим, то сам ја и не желим да сви други буду приморани да раде исто. Усамљени су. Тужни су. Окрећу се насиљу, алкохолу и дрогама како би нашли траг узбуђења у овом мрачном свету. Други се окрећу читању, слушању, општем сазнавању нових ствари, али овај свет није био добар ни пре ове пандемије.
Суочени с овим суровим истинама, покушавају да сузбију своје емоције, своју емпатију. Залеђују своја срца како их не би овај тмурни свет опекао. Постајемо социјално дистанцирани не само у физичком, већ и у емотивном смислу. Речено нам је да нам је комшија непријатељ, потенцијални невољни убица само зато што је прошетао улицом без маске, и онда треба да очекујемо да се упркос томе вратимо на ,,нормалу“ после овога? Сви се гледају сумњичавим очима. Људе паника хвата ако се човек само закашље. Гурају своје идеале једни на друге, и очекују да ти исти идеали буду безусловно прихваћени.
Шта тек може бити речено за социјалне медије? За те социјалне напасти на психу. Чим су људи изгубили могућност физичких разговора, прешли су на електронске. Беживотни аватари наизглед идеалних верзија особа комуницирају међусобно, не проговоривши ни једну битну реч. Хладне речи, без и једног откуцаја срца у њима буду размењене безброј пута сваког дана, сваког момента. Безумне свађе, узалудна обећања, бесмислени оптимизам и неразумни песимизам се шире невероватном брзином чак и баш сад, док о овоме размишљам.
Из размишљања ме вади звук надолазећег аутомобила. Склањам се до краја улице и немам храбрости да погледам у лице возача. Не страхује ме могућност да је тужан или апатичан, док вози у овом мраку и тишини, у овом распадајућем свету. Страхује ме могућност да је срећан, да је упркос свега овога, ипак некако срећан. Фарови ме на тренутак ослепљују, и звижђући звук ветра ми испуњава уши. Кад ми се чула врате, већ сам поново сам, И размишљања се враћају заједно с њима.
У овом добу људи траже утеху. Док су неки успели да нађу деформисану верзију те утехе у претходним стварима, други су се ослонили на особе. Не на своју породицу или пријатеље, већ на познате личности. Култ личности је поново препорођен. Ослањају се на њихов изглед и речи, игноришући карактер и дела. Ово је одувек присутно, али овај степен вере и распрострањености је неприкосновен у мом кратком животу. Убеђени смо да нас нико не може манипулисати, да је то било могуће само у доба пре глобалног приступа информацијама, али грешимо. Верујемо свакаквим лажима и сулудим обећањима на основу популарности особе која проговара те вербалне манипулације.
Много људи верује у ту особу, дакле, та особа мора да је добра. Ова социјално токсична логика је дубоко заривена у умовима многих људи који су најчешће несвесни паразита који им се крије у подсвести. Слушамо пажљиво планиране речи од пажљиво припремљених људи на хипнотичким екранима који не преносе срж њихових мисли, већ баналне комбинације панике, подршке, туге и позитивности.
Дошао сам до раскрснице. Морам да одаберем где ћу сада ићи. Два пута су ми презентована, говорећи ми да имам слободу да направим одлуку, упркос постојања само та два пута. Суочен с овом дилемом, правим једину одлуку која ми има смисла у овом моменту. Окрећем се, и враћам се назад.

• 

Милица Вранеш
ДАР ИЗОЛАЦИЈЕ

Биолошки рат. Масовно уливање параноје. Пораст толеранције или њен потпуни губитак. Страх. Да, мислим да је то најбоља реч која описује све ово – страх. Ми се тренутно плашимо да искажемо било какве знаке пажње и љубави. А управо због бриге и љубави. Не разумем. Како смо тако лако успели да заменимо загрљај телефонским позивом. Баш ми је потребан сад. Или поглед, емотиконима. Додир порукама. Одвратно.
Али у реду. Разумем. Таква је ситуација. Пандемија је и изоловани смо. Избегавамо контакте једни са другима. Не виђамо се. Не излазимо. Немамо издувне вентиле. Нема фестивала. Нема концерата, свирки, позоришта. Укратко, нема ничега. Нема вишесатних испијања кафа поред битних или небитних људи, са којима си отишао на једну, а ипак завршио са неколико алкохолних пића. У пролазима или на трговима. Ах, та окупљања. Како бих волела да сада одем на неку журку и упознам нове људе. Нове погледе, нове фаце. Можда ми неко од њих постане пријатељ. Партнер. Непријатељ. Не знам, свакако ми се не одговара на поруке које ми стижу од непознатих. Не одговара ми се ни на ове које ми стижу од најближих. Шта ли раде они сад? О чему мисле? Како проводе време? Чини ми се да ми је соба из дана у дан све мања. Сужавају ми се зидови и ужасно ме нервирају вести појачане до краја, које допиру из собе мојих родитеља. Кева се свађа са телевизором. И треба.
Имам идеју. Испланираћу сваки дан. Ево, почела сам да ударам штиклице поред сваког одгледаног филма или серије која је читаву вечност чекала да буде одгледана. Сада бар имам времена за то. Као. Можда могу да почнем да учим и неки језик. Француски. Одувек сам желела да знам француски. Не знам. Дуолинго је супер за то. Сви га користе. Или бих можда могла да се позабавим својим телом. Има милион туторијала и апликација за то. Чини ми се да их сада има за све. Ха-ха. Могла бих и да цртам, волим да цртам. Није лоша идеја и завршити ону књигу коју сам почела пре месец дана, а никако да је завршим.
Добро, можда ова изолација и није тако лоша ствар. Изолација је дар, тако каже Буковски. Никада се нисам слагала са тим, можда сада почнем. Можда ми се створе радне навике. Можда почнем да лежем на време. Можда престанем да се будим у два поподне, јер сам синоћ остала до касно у граду. Можда… Не вреди… Колико год да се на глобалном нивоу променила ситуација, ја сам поново загинула до касно јер сам морала да одгледам још једну епизоду серије. Неке ствари се не мењају. Не, створићу радне навике. Сада имам времена на претек и за себе и за обавезе које ме чекају. Сутра имам предавање. Онлајн. Реално, могу само да се укључим, угасим камеру и наставим да спавам. Не, не могу то да урадим. То је баш неодговорно. Апсурд. Сада је тренутак када сви морамо да будемо одговорни, па то нам свакодневно набацују и говоре, забога. Али они који нам то говоре и уводе те превентивне ограничавајуће мере у сваком сегменту живота, јесу они који се најбахатије и најнеодговрније понашају. Није ни чудо што се кева свакодневно свађа са њима. Почела сам и ја.
Сада и ја пратим вести. То је новина. Увек су ме умарале, да не кажем, нису ме интересовале. Некако осећам одговорност да треба да будем упућена, у току. Кажу да свакодневно расте проценат заражених, повећава се број умрлих. Нисам то доживела толико озбиљно док кеви није умро баш близак пријатељ. Од короне, кажу. Ужасно. Много ју је то погодило. Сад ме гризе савест што сам јој одбрусила мали милион пута што се противи мојој потреби да изађем из куће. Себично од мене. Себично је и то што ме је смрт човека погодила тек онда када је то био неко непосредно из моје средине. Који је то тренутак када престају да нас дотичу ствари? Када престајемо да саосећамо, да се бринемо? То је то. Ја прихватам своју улогу у читавој овој ситуацији и не желим да је отежавам. Привремена је. Све је свакако стало и проћи ће. Али ме њене последице плаше. Плаши ме и чињеница да моја сестра која треба да крене у школу неће имати контакт са другом децом. Неће знати како да се носи са оном неколицином која би јој се ругала, подсмевала, можда и вукла за косу. Деца знају да буду грозна. А исто тако мислим да никад неће моћи да се одвоји од тог свог проклетог телефона који ја у њеним годинама нисам ни имала. Шта ако се развија масовна апатија и сви почнемо да циркулишемо као роботи? Шта ако нас замене роботима? Шта ако се овиме угуши сваки порив који човек пробуди у себи? Шта се дешава онда када људи престану да мисле и почну слепо да верују свим оним контрадикторностима које свакодневно слушају. Али опет, шта ако се неко мој зарази? Опет ми се сужавају зидови. Параноишем. Треба да престанем јер већ примећујем да ужасно зрачим одбојном и негативном енергијом. Није све тако црно. Чула сам се са другарицом, она и њени укућани су прележали вирус, све је у реду. Још увек не разумем како се манифестује и зашто постоји.
Одгледала сам серију, баш је добра. Сигурно ћу је препоручити другима. И предавање је било добро. Као тренутно решење, пружа добре могућности, али још увек желим да се што пре врати у нормалу. Нервира ме када ми нестане интернет па после морам да јурим људе и да их испитујем шта је професор рекао. Али морам признати да ми се на неки начин допада што могу да га пратим и у пиџами. Мислим да има недељу дана како сам у њој.
Рекли су да се од следеће недеље поново креће на неке факултете, мој је један од њих. Кажу да ће и школе да раде. Добро је, сестра ми неће постати робот. Кева се још увек свађа са телевизором. И ја, такође. Делује ми као да су сви масовно полудели. Можда сам и ја. Завршавам књигу. Зове се: „Биолошки рат“.

• 

Анђела Петровић
КУЛА ОД КАРАТА

Стигао је март, пролеће и сунце. Била сам на завршној години средње школе у великом граду. Преда мном је била матурска прослава, спремљена хаљина и школска екскурзија. О, како је живот леп… хиљаде планова, радости и ишчекивања. Све јасно и искричаво као на длану, само чека да га зграбим и живим. Година 2020. је толико обећавала…
А онда се све урушило као кула од карата. Моја жеља да школовање наставим у главном граду, пуном могућности и перспективе, одједном је заустављена. Вратила сам се у своје мало место и била затрпана онлајн наставом, новинама, упутствима и очекивањима професора, који су и сами били дезоријентисани, уплашени и недовољно обучени. На тесту се нашло сво моје знање, вештине и досадашњи успеси. Не могавши да се отргнем осећају да сам препуштена сама себи, губила сам веру да ћу у оваквим условима успети успешно да завршим школску годину и упишем жељени факултет. Изгубили смо непосредну наставу, живу реч, помоћ, смернице и припрему за завршне испите. Могућност да остварим свој сан и упишем Факултет драмских уметности, топила се. У мом малом месту није било школе ни учитеља глуме, па су моје припреме за пријемни испит прекинуте.
Осећала сам се као да ми је неко избио ваздух из плућа. Навирале су ми сузе немоћи и беса, наизменично. Све је стало, било блокирано и замрзнуто. У неверици сам посматрала како се свет зауставља. И заиста, све нас је опседала неминовност сазнања да смо немоћни, нејаки и да је планета посустала.
Одузета ми је могућност да се лично поздравим и опростим од пријатеља, професора и школе. Школска година се завршила и испратили смо је преко апликација на интернету. Били смо на вези, чули се и видели, били тако близу, а тако далеко. Карантин је трајао предуго. Са својим укућанима сам у малом стану прошла све фазе – од нервозе до очаја. Замишљала сам своје друштво, себе са својим вршњацима на плажи и на забавама са гласном музиком. Замишљала једне плаве очи које су остале у далеком граду, слатку љубав грубо прекинуту и одузету ми; замишљала сам нормалан свет.
Око нас је кружила болест, опака и неизвесна. Ширила је страх и панику. А онда је дошао и тај дан: смрт се прикрала и однела један млад живот. Изгубили смо рођака. Страхота је попримила једну нову димензију. Били смо у грчу и као отупели. Бака је остала без посла, а није рекла ни реч. Мама није спомињала да је у кући све мање намирница. Деда је затворио своју малу радионицу и није се жалио. Ћутали смо свој немир, очај и стах. Штитили једни друге од себе самих и тескобе. Живот и сигурност су нам клизили као песак кроз прсте. Са неверицом смо слушали вести и лоше прогнозе. Како сачувати здравље и мир? ТВ је постао прозор у свет, а са њега је силазило много дезинформација и нејасних инструкција. Друштвене мреже су ми олакшавале дане, или нису?, више не знам. Можда су још више појачавале осећај усамљености и изолације.
„Социјална дистанца“ је постала потреба, а маске на лицу су се подразумевале. Нисмо више били између четири зида, али ништа није било као раније. Неко је завртео рулет и он се и даље окретао. Неизвеснот је и даље била ту. Али смо се бар могли прошетати по парку.
И онда сам га видела. Ретко лепо, дивље цвеће израсло је кроз пукотину бетонске стазе. Схватила сам, подигла очи ка небу и насмејала се. Налет снаге, енергије и радости прожео ме је. Живот ће ипак победити. Природа се не предаје. Сада треба бити борац, треба бити јак и оптимиста. Не предати се и не одустајати. Искушења и тешкоће претворити у изазов. Победимо и дигнимо се. Били смо дисциплиновани, а сада будимо и храбри. Живот нас чека, жеље и обавезе су и даље пред нама. Дајмо једни другима снаге. Поклекле подигнимо и повуцимо за собом у трку за Сутра. Овога пута јачи и самосвеснији, са спознајом о пролазности, истинским вредностима, правим пријатељствима и породичним упориштима која нам шире крила и штите их од ветра. Паметније користимо и ценимо све што нам је дато. Више пружајмо и несебично се дајмо. Наука нам је помогла да победимо епидемију, ми једни другима помозимо да упознамо себе и направимо листу приоритета. Заслужимо и вратимо што нам припада.
Вратимо себи будућност.

Извор: Домовик http://leaderonline.net/izazovi-mladih-u-doba-pandemije-razmisljanja/>>