GRAFEST 2019: Nastavak misije i krize, dominacija srca i kritika društva

Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Харис Личина) и Радио „Контакт плус“
Видео прилог: Радио „Контакт плус“

Иако је РТК прогласио апсолутну победу на ГРАФЕСТ-у 2019, ауторима приштинског јавног сервиса ове године припале су „само“ друга („Призренска рапсодија“ Жарка Јоксимовића) и трећа („Прича о нестајању“ Ивана Вучковића“) награда. Жири 8. Међународног фестивала документарног филма и телевизијских форми (Светлана Поповић, Зоран Поповић, Ивана Вановац и Ђорђе Јевтић) за најбоље остварење прогласио је филм Катарине Маринковић и Сање Ђокић „Село моје Угљаре“ продукције Њу прес из Приштине (Чаглавица), за слојевито и критички приказане сложене ситуације које прете промени етничког састава села Угљара

И ове године, четврти пут заредом, ГРАФЕСТ је организован и у Косовској Митровици, у Приватном културном центру „Акваријус“, а први пут и у КПЦ „Божидар Петровић Шандор“ у Шилову. Приказани су филмови из такмичарског и ревијалног програма, а доајени српске документаристике, брачни пар Поповић (Светлана и Зоран) одржали су предавање „Документарни филм – истина или интерпретација“. Поред Светлане и Зорана Поповића, митровачкој публици представили су се и селектор такмичарског програма, новинар Радио Београда Невена Матовић, и продуцент документарног филма „Долина владара“ Предраг Живковић.

Међународни фестивал документарног филма и телевизијских форми, поред три филма из такмичарске селекције, митровичкој публици је донео и три, према оцени стручњака, најбоља дела српске документаристике последњих година – „Окупирани биоскоп“ Сенке Домановић, „Линија живота“ Дарка Бајића и „Долина владара“ Предрага Живковића.
Са светом документарног филма, публику у Косовској Митровици су упознали доајени српске документаристике, Светлана и Зоран Поповић.

Задовољан због интересовања младих људи за документарни филм, Зоран Поповић, „Графест“ доживљава као мисију ширења документарног филма на КиМ.
Шта је потребно за добар документарни филм, питање је на које документаристи покушавају да пронађу одговоре, а они су врло компликовани, каже Зоран Поповић.
Мишљења је да документарни филм изгледа као најједноставнија ствар на свету и да у том смислу готово да свако ко има одређено знање о филму, могао би да направи такав филм. Сматра да их је мало, те да је потребно много фактора да би се склопио добар документарац.

„Пре свега изузетно је важно којом темом се бавите. Та тема је повезана са оним што су ваши ауторски ставови, ваш однос према свету. Коначно, та тема је у ствари веома важан део филма, јер ће то у ствари бити ваша представа света и живота. Са друге стране, наравно да је изузетно важно све оно што је вештина филмског аутора. Вештина у употреби филмских поступака, вештина у баратању филмским средствима… И коначно, као и у свим добрим кухињама, у свим добрим јелима, када добијете рецепт, увек недостаје тајни састојак. Тај тајни састојак је у ствари немогуће одредити. И кад одредите све ово о чему сам ја причао и када се све то споји, ако нема тог тајног састојка, може да се догоди да сте направили само један лепо направљени филм, али не добар документарац.“
Продукција документарног филма је, сматра, у успону.

„Постоји велико интересовање за документарни филм и значајни аутори, млади аутори, почетници, студенти филма, постоји један круг аутора који је просто посвећен и привучен документарним филмом. Постоји значајан број фестивала, можда чак и већи него што је то у неким развијенијим државама. Постоје неки значајни фестивали у Европи, у западној или источној, а да је рецимо њихов број, у одређеној средини драстично ограничен. У Београду, нпр. постоји, слободно могу да кажем, изузетно велики број дешавања поводом документарног филма, неколико фестивала. Тај број се чак константно повећава и могућност да видите документарне филмове и у другим градовима се развија захваљујући активностима Филмског центра Србије и активностима Удружења документариста, које је изузетно активно. У том смислу, документаристика је у успону у овом тренутку у Србији. Ја се надам да ће развој продукције у одређеним тренуцима, доносити и нови квалитет.“
Такмичари су и ове године пружили оно најважније, а то је срце, каже новинарка и члан жирија Ивана Вановац.

„У једном нема разлике – и прошле године, као и ове, све наше колеге које су конкурисале са својим телевизијским остварењима на овом фестивалу су пружили оно најважније, а то је срце. Свим причама је то заједничко, свака вас ‘спуца’ право у груди и само неке финесе ће на крају одлучити која ће то прича понети титулу победника овог фестивала. Али оно што је најважније, а то јесте основни параметар за добар документарац, за филм или за било који добар медијски израз, јесте срце и осећања, а тога до сада је било сасвим довољно.“
Уредник културно-уметничког програма ПКЦ „Акваријус“, сматра да је српска телевизијска продукција на КиМ у кризи.
„Ако говорите о такмичарској селекцији, ја сам приметио и прошле године и то се мора рећи, без обзира што се то некоме неће свидети, да је српска телевизијска продукција на КиМ мало у кризи. Ове године нисам погледао све такмичарске филмове, да бих могао да тврдим да ли је дошло до напретка.“

Посебан пијетет овогодишњем фестивалу даје присуство “величанственог” брачног пара, истиче Дунђерин.
„Овај фестивал је добио рејтинг зато што се често укључује брачни пар Поповић, јер Светлана и Зоран су заиста задужили нашу документаристику највише од свих у историји. Можда она није толико популарна у Србији, колико је популаран српски документарни филм у свету, а једна од заслуга припада свакако брачном пару Поповић.“

Извор: Радио „Контакт плус“ >>