Текст: Ивана Вановац (Радио Косовска Митровица)
Фото: Милан Кабашић (ПКЦ „Акваријус“)
Други „Кактус“ је завршен и још једном је показао како се одолева свим елементарним непогодама. Још једном, дивни мали ствараоци са Косова и Метохије, посетили су Косовску Митровицу и уверили нас да ни учмалост карантинских дана, ни страховање од злослутних медијских тонова, па ни ишчашеност школске рутине, нису нашкодили њиховом стваралачком нагону. Да и даље бездушност и бесмисао, успешно лече бојама, песмом, театром и музиком…
Бодљикави фестивал дечјег стваралаштва трајао је три дана. Певало је, свирало, глумило и сликало преко 50 малишана из гњиланског краја, Грачанице, Лепосавића, Косовске Митровице… Организатори из ПКЦ „Акваријус“ ћуте и раде. Немају неку превелику жељу да дају изјаве за медије. А и не морају. Прошле године, био је успех окупити децу и гостити их три дана. Ове године то је уметност над уметностима. Зато их и не питамо за изјаву. Нема потребе ништа да изјављују. Рекли су све свима најлепшом уметничком светковином, организујући је у невероватним условима, са неописиво много ентузијазма и љубави и уз минималне издатке. Скромни организатори, још скромнији гости, а репертоар „буржујски“.
Након „Кактуса“ осећаш се утешено. Охрабрено. Мирније. Помислиш, добро је. Гужвала нас је, гњавила и мрцварила ова двадесета преступница, али дечја живахна мисао је и даље свежа, сочна и месната као тело кактуса – недодирљивог предатора оскудне пустињске флоре.
Посећеност фестивала била је контролисана, а опет изузетна.
Првог дана, гости „Акваријуса“ били су полазници приватног дечјег атељеа „Камелеон“ из Лепосавића који води мастер сликарства Весна Секулић. Након отварања изложбе која носи назив „Боје камелеона“, Секулић је, заједно са Миљаном Дунђерин одржала интерактивну креативну радионицу за чланове „Малог атељеа“ и њихове вршњаке из Лепосавића.
Други дан био је права посластица за љубитеље театра. Три веома озбиљна, захтевна и нимало наивна комада дечјих позоришта са Косова и Метохије. Гледали смо „Руско писмо“ у извођењу полазника глумачке секције при Музичкој школи „Стеван Христић“ из Станишора. Донели су Оњегинов дух, интензивну словенску сету са истока и дубоку драму руске зиме.
За њима, потпуно одушевљење изазвали су глумци „Малог театра“ који при ПКЦ „Акваријус“ води студенткиња глуме Снежана Џоговић. Кореодрама „Вук и седам јарића“ је вишеструко сложен сценски приказ. Најпре, нема текста. Понекад је и речима тешко рећи шта мислиш, а камо ли кад их нема… Затим, требало је испричати добро знану причу о мајчином поверењу, дечјој виспрености и глупости старог вука која је последица предуге глади, а опет бити нов, оригиналан, невиђен. А поред тога што нема речи, нема ни мимике. Под тешком, празном харлекинском шминком, у једноличним црним костимима, деци су на располагању остала мала али вешта тела, чији су покрети, што је донекле зачуђујуће, били веома артикулисани. Комад је сажет, једноставан и могао би се окарактерисати као озбиљна дечја уметност.
„Ми децу узимамо здраво за готово. Полазимо од тога да су наивни, површни и незрели, а када причате са њима, схватите колико су то дубока бића. Разговарала сам са њима о љубави, о страху и добила одговоре какве ми нису дали они који важе за одрасле, зреле људе“, каже Снежана Џоговић, студенткиња глуме и режисер представе и објашњава да је првобитна замисао била да то буде класична представа, али након читања и разговора, деца су се разиграла уз музика, и мање-више, сама одабрала овај израз.
На крају позоришног дана, наступила је беспрекорна дечја трупа Аматерског позоришта „Јанићије Поповић“ из Грачанице. Представа „Игра“ у режији Бошка Бошкова доживела је своје прво, право играње управо у нашем граду, јер је питање да ли оно мартовско, премијерно онлајн извођење без публике, може уопште да се назове премијером. Онлајн уметност је уметност на апаратима. Живо око човека, његов спонтани осмех, уздах, његова устрепталост и енергија, су велика завршница уметничког доживљаја. „Игра“ је забавна, вицкаста и деци прилагођена сторија о онима који другачије мисле и усуђују се да (дрскости ли) то мишљење бране. То је прича и о онима који су увек спремни да се „другачијих“ одрекну, и да их у име тих различитости киње и малтретирају. Ово је басна о мачки које се мачји свет одриче, јер она не жели да поједе миша. Басна, засад. Док млади глумци не порасту и не открију колико је много различитих различитости због којих је стереотипни просек у стању да те кињи и унижава.
Иначе, ово позориште већ годинама веома успешно сарађује са суботичким дечјим позориштем, па је тако и ова представа плод те лепе кооперације. Пандемија је како каже Александар Гуџић, ипред Аматерског позоришта „Јанићије Поповић“, спречила ове малишане да гостују на многим раније договореним фестивалима – од Трстеника, преко Суботице и Малог Црнића до Требиња. И није то једина идеја којој је пандемија затрла пут. Имали су идеју и да покрену радионицу луткарства у сарадњи са суботичким позориштем, али…
„То је њима тешко пало. Играње пред публиком, аплауз или звиждук је за њих показатељ да ли су добро или лоше одрадили посао. Имали смо ту идеју да покренемо радионицу луткарства, где би глумци-луткари дошли у Грачаницу и деци и младима показали основе и тајне луткарства, како правилно анимирати и водити лутку на сцени, како је оживети, од којих све материјала може да се направи…јер, знате, луткарство је најтежи сценски израз… све ћемо то вероватно морати да одложимо за неко боље, срећније време“, каже Гуџић и напомиње да је у овом позоришту тренутно активно петнаестак малишана из Грачанице и околних села. Најмлађи су ђаци четвртог разреда основне школе, док су најстарији ученици друге године средње школе.
Из овог позоришта најављују још две представе: „Побуна у библиотеци“ и „Живот гета тинејџера“ за коју ће аудиција бити одржана 30. и 31. октобра.
Трећи завршни дан био је распеван. На репертоару су се поред „озбиљне“, нашле и нешто лежерније ноте савремене поп музике. У оквиру поетско-музичког програма, наступили су бројни соло извођачи, а први пут јавности се представио дечји хор „Деца неба“ при храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Највећи „кактус“ међу њима био је Петар Ракић, који их је све време пратио на гитари.
„Кактус“ је завршен. Деца су рекла своје. Да могу. Да умеју. Да се не плаше. Да их није лако поколебати у игри, у љубави, у уверењу да је живот бескрајно леп и занимљив. Да их није лако савити, сломити, ишчупати из корена. Да у ери тиктокера, инстаграма, пролазних, плитких и увредљиво глупих сензација, међу нама расту „фоловери“ Достојевског, Чехова, Шопена, Фелинија… Нека је „Кактус“ највише што ћемо добити од ове двадесете – доста је.
Извор: Радио Косовска Митровица >>
Pingback: O „Deci neba“ | Galerija Aquarius