Milinko Ristović: „Krvotok na svetlu za pamet“

Изложба цртежа Милинка Ристовића из Рашке, под називом „Крвоток на светлу за памет“ биће отворена у изложбеном салону галерије „Акваријус“, у понедељак 28. новембра 2016. године у 19 сати. Изложба је продајног карактера, а цртежи ће бити изложени до петка 2. децембра 2016.

Милинко Ристовић је рођен 1953. године у Драганићу код Рашке. Завршио је Педагошки факултет у Битољу (Македонија). Самостално је излаго преко 30 пута, а учествовао је и на преко 100 колективних изложби и више од 60 међународних ликовних колонија. За сликарство и цртеж награђен је пет пута. Радови су му објављивани и у културном додатку дневног листа „Политика“. Написао је велики број текстова о ликовној уметности и сликарима. Био је члан Друштва историчара уметности Југославије, и члан Удружења ликовних уметника Косова и Метохије (УЛУКиМ).

Пуних шест деценија Ристовић не напушта своје родно село где већ деценијама исписује хронику српског села и све оно што у њему нестаје и пропада, комбинујући на својим платнима реално и надреално.

Из рецензије Душана Миловановића:

… И међу њима – моли се један особити, а обични, сликар Милинко Ристовић, слажући трудове своје у Ризницу Искупљења. Молитве његове необичне, садрже представе и тек по коју реч, док срце точи слапове суза за оним што је било, што јесте и биће.
Убеђен да дело пред нама, с разлогом можемо означити као молитвено уподобљавање, или сликарство, ако вам је тако драже. У односу на раније – помак је очигледан, и очекиван. Назнаке су постојале и пре 2011. А онда је уронио у Хиландар. Да ли је то био отпонац, она кап у критичној маси, што из чаше излива све благородије у њој неговано. И догодио се, прави, једноставни и јединствени, врлински повратак алфи ликовности – цртежу благодатном, од кога све почиње; а све треба сматрати последицом дубоког погружења ка Искону, Тачки настанка свеколиког свега. Уметник божји уклопио се тако сасвим у ток подржавања Створитеља, да ствара тек ствари земаљске, сенке стваралачке, с призрацима светости и жудњом за Будућим веком.
Цртеж, иконописни суштином, вије се у страсној потрази ка највишем, ка Смислу и Светлости. На први поглед парадоксално – како графитом и разнобојним оловкама може да се Светлост тражи (?); одговор је у самом делу – поискајте и ви и – казће вам се само. Јер сликарство ово није с ове, с наше стране; оно жуди стању Будућега Века, његовим лепотама и врлинама. Оно не представља слуку ничега овдашњег, једноставног и пропадљивог; његова суштина нуди предукус онога што тек долази и преплавиће све народе и земље. Оно је загледано у Будућност, ону велику и праву какву су тек Свети Оци предосетили, а неки и видели.
Сликарство ово, митско у суштини а мукло у исказу често акцентовано магленим сенчењима и густом шрафажом, указује на несавршеност овога, нашег свакодневија. Из густих преплитаја и мрежа израњају моћне фигуре светитеља наших, као апотеоза али и моленија њима, блаженима да и ми, грешни угледамо бар призрак Светости и нестворене Светлости. Препознајемо међу њима највеће синове и оце народа српског, али и оне који још нису увенчани венцем светитељства, мада их уметник таквима види и представља. Међу њима, није нам измакла готово скривена представа Карађорђија, епске жртве за Крст Часни и Слободу златну.
Символички, кључно место у овом опусу, пак представља Распјатије Господње, центар око кога се вије двехиљадугодишња Хришћанска цивилизација, с њом нешто млађа охристовљена Словенска и Светосавска српска. За сада, његов Христос је мученик, паћеник, обремењен свеколиких греховима васцелог човечанства. Он пати, с уметником, с нама, ради нас и свакако ради нашега спасења. Али ово видимо тек као фазу кроз коју душа уметникова броди. Јер след је познат, само преко Страдања и Искушења може се стићи до Искупљења и Спасења…