Toholj: Pisanje je sporazumevanje sa životom

У галерији „Акваријус“ у Косовкој Митровици синоћ (25. априла 2016. године) одржан је програм посвећен животу и делима писца Мирослава Тохоља.

Након Призрена, где је одржан скуп посвећен Тохољевим делима, писац је свој пртљаг на кратко спустио у Косовску Митровицу, где је у галерији „Акваријус“ пред малобројном, али почаствованом публиком, говорио о свом животу и стваралаштву. Животном стваралаштву. Или стваралаштву живота, како вам драго.

Митровачкој публици Тохоља је представио књижевни критичар Александар Дунђерин.

„Већ сада постоје проучаваоци књижевности који су много млађи од њега, и озбиљно третирају његово дело, а то је показао скуп у Призрену посвећен његовом стваралаштву“, рекао је Дунђерин. А у Призрену, под ведрим небом, протеклог викенда окупили су се др Срђан Миливојевић, Александар Дунђерин, др Кристина Стевановић, мр Предраг Радоњић и мр Живојин Ракочевић и изнели своја размишљања о делима Тохоља.

Али то није главни, нити је најзанимљивији део ове приче.

Писци су чудне ћуди. Неки су сиви, магличасти. Дођу, као што и оду, а да вас не окрзну. Неки други, пак, у вама пробуде неко забашурено црнило. А то црнило, прича о рату и прича о крви вуче се за вама док траје вече, и можда још једно.

А Тохољ… Тохољ каже да је боја његових дела љубичаста, боја мола и опасности. Али та вас опасности не прати. Ни боја, ни мол. Ни то вече, ни после тога. Јер он то, у ствари, и није. Плешући са крвљу рата 90-их у Југославији, синоћ се није дао. Причао је занимљиво, у оној чаробној магији дуванског дима, повремено скупљених обрва (које нису биле обријане, као младом студенту сликарства; исти тај студент, држећи цигарету међу уснама, и блок на прекрштеним ногама, дао се у целовечерње испитивање Тохољевог анфаса и полупрофила; резултат ми није у потпуности познат).

Када је почео да говори, није стао. Уобичајено за писца, помислићете. Али у недовршеним причама, увек има нешто ново.

Одрастао је у Љубињу, где је завршио основну школу. Када је требало уписати средњу школу, знао је да МОРА отићи. Најближа станица била је Требиње, где је супротно својим интересовањима и сензибилитету завршио Средњу машинску школу, после које је уписао студије књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву.

„Сви ми ваљда бежимо од нечега“, каже Тохољ објашњавајући свој одлазак из родног места у најближи град. Како каже, знао је да је и Требиње само једна станица на његовом путу. Већ на другој години факултета имао је објављену књигу, и неколико уништених покушаја писања иза себе.

На питање када је било најтеже бити писац, Тохољ нас је искрено изненадио. Супротно свим очекиваним одговорима, помињању ратних времена, притиска јавности, критика „ових“ и „оних“, рекао је:

„Провео сам две недеље у једном затвору због саобраћајног удеса, за који нисам био баш крив. Као странац, морао сам да останем у притвору да бих био доступан судским органима. И разумем зашто су ми тамо узели сат, пертле и опасач. Али нисам разумео зашто су ми узели налив-перо и неко блокче. Неко од тих људи из затвора ми је донео неки роман који сам ја читао, мада ми се није допао. Пошто је самица место где човек размишља о стварима о којима никада не би размишљао, чита на зидовима разне записе, он је под неком вртом стваралачке температуре. А ја немам ни оловку, ни диктафон, немам како да запишем то што хоћу. Онда сам узео пасту за зубе, откунуо сам део, пошто је паковање било оловно, подвлачио сам неке речи у том роману, да би ме подсетиле на мисли које су ми за те две недеље пролазиле кроз главу. После тога могао сам прилично да реконструишем та размишљања. Тад ми је било најтеже. Кад бране. Али тада смо можда и најбољи ствараоци“, каже писац и своју причу завршава освртом на Пикаса и његове речи да, када би га затворили у самицу, он би гребао ноктима по зиду, и тако стварао.

„Господар срца“ најдраже му је дело. Каже, на оном скупу у Призрену који смо поменули негде на почетку, један учесник говорио је о томе. Али он није знао какве емоције вежу Тохоља за овај роман.

„Био сам веома заљубљен када сам радио завршну верзију те књиге. Она је била писац, и међусобно смо поштовали начин писања овог другог. Сва енергија те тајне заљубљености је ушла у мој роман. Она и данас у том роману за мене постоји. Када прочитам неки пасус, та енергија поново уђе у мене и узме ме на крила. Али све књиге су драге. Човек пише из свог живота. Реалност увек служи као неки импулс, да дође до неког искуства“, каже писац.

Каква би ово прича била, да нам писац не каже шта за њега представља писање?

„Писање је споразумевање са сопственим животом. То није споразумевање са читаоцима, критичарима, читанкама или историјама књижевности. То је преиспитивање сопствене, људске позиције“, каже он.

Након једног скупа на ком је тврдио да „босанкохерцеговачка књижевност“ не постоји, постао је политички неподобан. А након писања „Господара срца“ и поглавља у коме се помиње маршал, уследиле су бројне необичне ситуације у комунистичким и издавачким круговима. Ипак, вредност дела није промакла књижевној критици, па убрзо након изласка роман добија „Годишњу награду Удружења књижевника БиХ“ и „Годишњу награда културне заједнице града Сарајева“.

На крају, ако су и вас заинтересовале Тохољеве речи, подсетићемо вас шта је, између осталог, написао: романе „То снива лампарија“ (1979), „Господар срца“ (1987), „Стид“ (1989), „Кућа Павловића“ (2001), „Звона за Тројицу“ (2010), „Сестре“ (2013); збирке прича „Апотекаркин рај и мушке ствари (1981.); Мала Азија и приче о болу (2002), „Венчање у возу“ (2007), „Недеље неопеваног јада“ (2012).

Тијана Ђорђевић

Извор: Радио Косовска Митровица

ПОГЛЕДАЈТЕ: ВИДЕО ЗАПИС >>

ПОСЛУШАЈТЕ: АУДИО ЗАПИС >>

ПОГЛЕДАЈТЕ: ФОТОГРАФИЈЕ >>