Naši spomenici, poznatiji u svetu nego kod nas

Текст и фотографије: Филип Вучковић (Радио Косовска Митровица)
Наслов: ПКЦ „Акваријус“

Документарни филм „Уметност сећања“ ауторке Јелене Раденовић приказан је у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици.
Филм је премијерно приказан прошле године на фестивалу “Слободна зона” и говори о споменицима подигнутим после Другог светског рата на територији некадашње Југославије.
Према речима ауторке филма Јелене Раденовић, акценат у филму је на уметничком квалитету и делима, попут оних на Тјентишту (Босна и Херцеговина), Кадињачи (Ужице) и Подгарићу (Хрватска). Њихова сврха је била да поставе естетске и етичке стандарде, у послератном друштву.
„Ухватили смо неке најрепрезентативније споменике, којих има много, али ми смо се одлучили за њих 12, који су монументални и различити, како бисмо могли да за сат времена прикажемо сву палету модерне апстрактне форме. Оно што је занимљиво је да су они постали све популарнији и значајнији у свету, па је тако пре две године у највећем музеју монументалне уметности у Њујорку, организована изложба која је трајала 6 месеци, и била је посвећена нашим споменицима и уопште архитектури у Југославији, што говори о томе да су они преживели то време и идеологију, која их је створила и у чијој су промоцији служили. Сада су они уметничка дела и мислим да би требало тако да их гледамо, као уметничке примерке модерне скулптуре, које би било жалосно пустити да се уруше и останемо без њих“, наводи Раденовићева.

Након два велика филмска остварења, у плану је и снимање филма о карактеристичној музици и звуцима са Косова и Метохије, додаје ауторка филма.
„Када то кажем, не мислим само на музику и песму са Косова, већ и на све оне звуке који су потхрањени у нашој свести. Ја се пре свега бавим идентитетом и чини ми се да сваки мој филм у основи има то питање идентитета, али у овом филму акценат је стављен на звуку јер је наш слух, други по реду окидач емоција. Иначе, моја породица је дошла из Плава из Црне Горе дошла на Косово и Метохију преко Чакора и Проклетија, и настанила се у селу Добри До. Били су чак и ктитори Дечана и градили Дечане тако да и тамо постоји једна соба Раденовића. Нажалост, од 1987. године нисам посетила Косово и Метохију, тако да сам узбуђена што сам поново дошла у неки предео којег се из детињства сећам као врло бајковитог предела, који ми остао као сан из детињства“, каже ауторка.

Документарни филм „Уметност сећања“ је прву награду добио после премијере на фестивалу „Слободна зона“.
„То је била специјална награда жирија. Оно што је занимљиво је да смо награду добили на инсистирање члана жирија, који је Француз, што значи да филм комуницира и са страном публиком, што нам је посебно драго. Када странци осете да се овде нешто велико десило, да имамо уметност на нивоу највећих уметничких дела, на нивоу египатских пирамида, онда то има посебно значење“, наводи Раденовићева.
Филм приказан и на фестивалу филма у Стокхолму, где је награђен највећом наградом фестивала, а приказан је и у Подгорици, где је добио награду публике.
„Посебно ми је драга била пројекција на универзитету у Токију, где су студенти имали да шансу да виде филм, историју уметности и архитектуру. То је било занимљиво, јер је 90 одсто студената рекло да би дошло у бившу Југославију, како би изблиза видели споменике“, каже ауторка.

Након пројекције филма, присутни су имали прилику да у разговору са ауторком сазнају више о одређеним темама и карактеристикама споменика.
Јелена Раденовић је глумица, редитељка и доктор наука о драмским уметностима из области студије филма и медија.
„Куда даље“ први документарни филм Раденовићеве, до сада је приказан на фестивалу у Велсу и Стокхолму, где је добио специјалну награду фестивала, Бечу, Штутгарту, Бриселу и Новом Саду.

Извор: Радио Косовска Митровица >>