Neuništiva ljubav prema umetnosti

Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Анђела Петровић)

Документарни филм „Упркос свему“ Горана Аврамовића, посвећен раду Народног позоришта у Приштини са привременим седиштем у Грачаници, прича је о колективу који је показао да се љубав према уметности не може уништити. Филм кроз причу о животу једне институције, говори о судбини српског народа, културе, постојања и идентитета на КиМ.
„Упркос свему“ говори о историјату и необичној судбини позоришта које је више пута у прошлости мењало своје седиште.
У филму, приказаном вечерас у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици, испричани су бројни догађаји из бурне историје Народног позоришта у Приштини, забележене различите представе и њихова играња на интересантим местима у несвакидашњим условима.

На првом месту, филм говори о једном невероватном колективу који је успео да покаже да безусловна љубав према уметности не може да се уништи, каже редитељ филма Горан Аврамовић.
„То су они сведочили својим радом свих ових последњих 20 година који је прекидан, настављан…и показали да би свој посао једнако радили све и да су живели у Њујорку. Они су давали вазда најбоље од себе. Што се филма тиче, имао сам срећу да радим са људима од Призрена, малтене од Хоргоша до Драгаша, што би се рекло. Разни су људи учествовали у филму, неки су и са оне стране Дрине, што ми је необично драго, јер се показало да тај неки културни код заправо делимо сви ми“, истиче Аврамовић.

• 

Испричати причу о 70 година постојања и рада Народног позоришта у Приштини је био озбиљан изазов, каже Аврамовић, јер схватите да се не бавите једним тренутком у времену, већ треба да испричате причу о седам деценија.
„Надам се да смо ми то успели у смислу да публици с једне стране приближимо Народно позориште у Приштини, а опет да Народном позоришту у Приштини оставимо један документ, којим ће се легитимисати бар у овом времену и у неких наредних не знам колико година, док не дођу неки млађи, паметнији, способнији од мене па направе неки нови филм о рецимо 100 година приштинског позоришта“, рекао је Аврамовић.
Филм кроз живот и судбину једне институције, приказује живот и судбину једне нације, српске, на Косову и Метохији, наглашава директор Народног позоришта у Приштини, Предраг Радоњић.
Кроз судбину овог позоришта, од 1948. године, када су га основали Срби у Приштини, до постојања српске и албанске драме, преко свих политичких турбуленција до 1999. године, након прогонства из Приштине, ре-оснивања 2005. године и наше судбине сада на КиМ, филм заправо говори о судбини нашег народа, културе, постојања и идентитета на КиМ, објашњава он.

„Због тога мислим да превазилази категорију једног наменског филма који говори о животу једне институције и чини ми се да на један симболички, амблематичан начин говори о уопште српском народу, култури, идентитету на КиМ и заправо све то што сам ја рекао стоји иза ове приче која на најдиректнији начин говори о Народном позоришту у Приштини“, оцењује Радоњић.
Постојање и опстајавање институције као што је Народно позориште у Приштини је од круцијалног значаја, сматра Радоњић.
„Јер оно не само да одржава ту културну традицију, већ би на неки начин требало и да исказује снагу једног народа да и у савременим околностима, не само да баштини традицију, него да заправо и показује снагу тог народа да има своје институције, да има своје преиспитивање положаја, естетских уметничких и других вредности кроз нове премијере, кроз играња, кроз ту интеракцију са публиком и чини ми се да ми у томе, колико толико у овим заиста ненормалним условима у којима функционишемо и пре овог ковида, заиста радимо“, каже Радоњић.
Напомиње да настоје да премијере одиграју на сада матичној сцени у Грачаници, и да представе након тога играју у свим другим местима на КиМ, где за то постоје услови, добра воља и могућности, а да их представе и у другим деловима Србије, као и у региону и даље у иностранству, докле успеју да „добаце“.
„У том контексту, ја бих ово позориште превасходно волео да назовем Народно позориште Косова и Метохије, јер заправо то је суштина која би одређивала на неки начин тај неки смисао, значај, тематику којом се ми бавимо и верујем да успевамо у мери у којој имамо на располагању могућности, да то и остваримо“, каже Радоњић.
Према његовим речима, реакције публике су изузетне, због чега је презадовољан, као и људи који су пратили и знају нешто о том животу, али и они који не знају, а такође и неки професионалци, а што се дало видети по досадашњим рекацијама.

Филм би 18. марта требало да буде приказан и у Београду.
Након недавне премијере „Рибарских свађа“ и „Плацеба“ синоћ у Грачаници и приказивања вечерас у Зубином Потоку, очекују их премијере „Деоба“, „Антигоне“, „Улоге моје породице у светској револуцији“, „Хајдука“, „Јонескових Масакрарија“.
„Све то бисмо требали да остваримо у овој години, надам се да нас корона неће спречити, али ми ћемо заиста то, у случају да не будемо објективно спречени, успети да остваримо“, рекао је Радоњић.
Аврамовићев филм освојио је прву награду на Фестивалу документарног филма и телевизијских форми „Графест 2020“ у Грачаници.

Извор: Радио Контакт плус >>