Nikola Malović u „Akvarijusu“

Гост Приватног културног центра „Акваријус“ у Косовској Митровици у уторак 19. новембра 2019. године од 20 часова биће књижевник Никола Маловић. Разговор са српским књижевником из Херцег-Новог (Црна Гора) водиће писци и књижевни критичари Живојин Ракочевић и Александар Дунђерин.
Улаз је слободан.

Никола Маловић је рођен 1970. године у Котору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Члан је Српског књижевног друштва. Један је од оснивача књижевне групе П-70 („Прозаисти на путу“: Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић и Марко Крстић). Колумниста је београдског листа „Недељник“. Живи у Херцег-Новом, где води књижару „Со“.
Између осталих књига, објавио је и романе Лутајући Бокељ и Једро наде, збирку прича Пругастоплаве сторије, новеле у драмској форми Бог у Боци. Аутор је фотомонографије Херцег-Нови: град са 100.001 степеницом. Пише и документарну прозу (Бокешки берберин, Бока Которска и Србија). За своје књижевно стваралаштво добио је бројна признања, између осталих стипендију „Борислав Пекић“, награде „Лаза Костић“, „Борисав Станковић“, „Брано Ћопић“, „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Печат времена“. Добитник је и награде Бањалучког сајма књига и Октобарске награде града Херцег-Новог.

У Грачаници на Видовданским свечаностима 2014. године, приликом доделе награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, која је припала Николи Маловићу, поменуто је и то како је појава овог Бокеља у српској књижевности на почетку 21. века веома слична, и једнако важна, као и присуство Сима Матавуља у српској литератури друге половине 19. столећа. И поред тога што су удаљени вековима и поетиком – један је писао на развалинама епохе реализма, разочаран и у грозничавом духу, други ствара у раздобљу кризе постмодерне, превладавајући постмодерниситичка искуства, надахнут „новим сентиментализмом“ и „новим средњовековљем“ – Матавуља и Маловића повезују, поред географије (први је био учитељ у Херцег Новом, док је други тамо рођен, живи и ради), судбине (и један и други, стварајући у Црној Гори и Приморју, истина не из у потпуности истих разлога, осећали су се као „извањци“) и неки темељни погледи на књижевности живот. Маловић, наиме, једнако је као творац Бакоње фра Брне опседнут језиком, спознајући како се управо у њему крију све тајне и лепоте једног поднебља, нације и културе. И Николи Маловићу блиско је „искуство прихватања“ „онога што је на дневном реду историје“.
Српски читаоци нису имали истанчан слух за Матавуљев говор, баш као што ни ови данашњи не чују баш најбоље шта им кроз своје књижевно дело сашаптава писац из Херцег Новог.
И поред тога што ствара у дигиталној ери, Никола Маловић је аутор који је свестан да „без Бога, Љубави и смрти – нема пуноће казивања, нема дјела које би било ентитет по себи“ (поменути интервју). А ту истину – која се тако раскошно супротставља такође упечатљивим страхотама трећемиленијумске свакодневице – овај Бокељ казује, уз биране, често и несвакидашње, склопове тонова, речи или боја, понекад уз стихове у прози.

„Још увијек мислим на српском. Зашто то кажем? Зато што најприје ваља знати ко говори, онда и што говори“. Поменутe реченицe наговестилe су једну велику тему Лутајућег Бокеља (постојање свести о националном идентитету кроз осећање језика, уз истовремено пародирање национално-језичке политике Црне Горе), обезбеђујући роману актуелност, а његовом аутору епитет ангажованог књижевника који храбро устаје против савремених глобалистичких политичко-идеолошких тенденција, одговорних за растакања и комадања српског геополитичког, језичког и културног простора.
Но, те реченице постале су можда и најкоментарисаније у савременој српској књижевности и због тога што су Маловићеве књиге, истина накратко, у Библиотеци града Београда, завршиле, противно вољи аутора, на полицама означене као савремена црногорска књижевност.
Специфичност уметничког поступка Николе Маловића, како је својевремено запазио Ђорђе Деспић, заснована је на дискурсу који у себи укршта интертекстуалне релације према различитим литерарним текстовима, од античког мита до (пост)модерне књижевности. У првом реду овде се има на уму мотивско-тематски, структурни и уопште приповедачки напор да се текст цитатно изгради на јасном примарном књижевном подтексту Хомерове Одисеје, али и на Џојсовом Уликсу, у светској књижевности чувеном стваралачком ослањању на исти тај књижевни подтекст. Напор да се књижевна стварност обликује у оквиру ових интертекстуалних односа, посебно Хомерове Одисеје, намеће имплицитно питање да ли је живот савременог човека, човека (пост)модерног доба, живот на матрици већ постојећег мита?

Збирка прича Пругастоплаве сторије укомпонована је у складу са стваралачким принципима, захваљујући којима је Никола Маловић и ушао на велика врата у српску књижевност. Књига броји укупно дванаест прича – шест белих и шест плавих, које се неизменично смењују. И док су беле сторије – у којима су актуелизоване неке глобалне, универзалне егзистанцијалне теме (нет-критицизам, екоцид, диктатура демократије, терор мултинационалних компанија, трговина људима) – у дослуху са постмодернистичком игривошћу, те стога траже читаоца спремног да се пробија кроз наизглед непроходну шуму симбола, цитата и литерарних парафраза, у плавим сторијама – где доминира локални колорит (Бока Которска) и народни језик (аутентични бокељски говор,) – дата је скица живота Примораца, који се, трагајући за хлебом, љубављу и Богом, сусрећу са предапокалиптичним ужасом, изазваним управо оним злом које представља мотивско језгро белих сторија.
Више о Пругастоплавим сторијама >>

Маловић је драгоцена књижевна појава у српској литератури. Између осталог и због тога што својим стваралаштвом показује како је могуће бити надахнут „новим сентиментализмом“, интегрисати у дело наглашени религиозни (православни) дух, истовремено и даље користити нека постмодерна искуства, а при свему томе створити оригинално књижевно-уметничко дело, репрезентативно у (српској) савременој литератури, омеђено категоријама истине и етичности, искрености и емоционалности, идејности и утопичности, духовности и религиозности, љубави и доброте. Коначно, и због тога што Никола Маловић поистовећује себе са оним Медитеранцима који никад нису изашли из оквира њиховог мора, а успео је да у тај локални микрокосмос смести необигриви и неописиви макрокосмос.
Више о Једру наде >>
Припремио Александар Дунђерин