Vreme: O bojama i sivilu

Текст: Јелена Јоргачевић
Фотографије: Марија Јанковић
Недељник „Време“, Београд, бр. 1564, 24. децембар 2020.

Више пута се у разговору са саговорницима из Приштине, Косовске Митровице или Лепосавића спонтано дође до питања манипулације и изманипулисаних друштава. Манипулишу политичке елите, са свих страна, манипулишу медији… Разликују се само начини на које се људи боре са тим и таквим мрежама. За миљану булатовић-дунђерин и њеног мужа, као и вероватно за многе уметнике који код њих долазе, та је борба кроз уметност и због уметности.
Чека нас још један сусрет у Северној Митровици. Имамо нешто мало времена да прошетамо. Киша ромиња, ваздух је отежао (загађење је тамо понекад такво да се не види небо). На једним вратима још увек је залепљена умрлица Оливера Ивановића поред исцепаног старог предизборног плаката са његовом сликом, бадњак ко зна откад закачен је у углу довратка, а испод њега полуисцепани плакати „За нашу децу“ са заокруженим бројем један. Некако ми се све чини осивело.
Журимо. Марија (Јанковић, уредница фотографије) пушта корак, сустигнем је тек када стане да нешто услика. „Никоме журба није добро донела“, добацује старији господин са којим се мимоилазим. Климам главом у трку.
У Центру, код споменика кнезу Лазару, налазимо се са Миљаном Булатовић-Дунђерин, сликарком и директорком Приватног културног центра „Акваријус“. Ходамо који минут – улица, један пролаз – и призор се мења. Кућа осликана муралом, унутра слике, књиге, огледала… Простор је уједно и библиотека, у њему се одвија сваке године школа глуме и цртања, одржавају изложбе и књижевне вечери, а уједно је и кафић са отвореним шанком. „Позивамо најразличитије госте, независно од националности, политичке припадности или од града из којег неко долази,“ каже Миљана. „Мени су ти људи исти, не правим разлику између доброг саговорника из Београда, Приштине, Берлина, Подгорице или Тиране. Овде је прошао свет у малом.“ А затим се одмотава сложена прича о уметности, животу и односима на Косову.

„ЦЕНТАР ЦЕНТРУ, НАМА УМЕТНОСТ“
Проблем је централизација у уметности, објашњава Миљана, додајући да се обично, онда када постоји, културна сарадња одвија између Приштине и Београда, а много ређе унутар Косова. „И то је тако ових 20 година.“
Када је реч о српским срединама на Косову, ту нема свакодневне културе активности – када се после одржаних фестивала „завеса спусти“, остаје врло мало садржаја. Због поменуте централизације то се дешава и у многим другим, мањим местима региона. „Митровица је једина урбана средина са српским становништвом. Овде је и Универзитет са драмским, ликовним и музичким одсеком, и то је најбитнији моменат за овај град“, наглашава.

Миљана Булатовић-Дунђерин дошла је 2000. као студенткиња психологије јер су се тада у Митровицу преселили и факултети из Србије (који су били раније у приштинском систему). Родом је из Липљана. Упознала је у Митровици породицу Вукмановић која је тада држала галерију слика, почела је да ради код њих и тако је кренуло… Пре пет година, Миљана и њен муж су ту галерију претворили у приватни културни центар, специфично удружење где се срећу уметници, студенти, деца и публика.
Сматрали су, кажу, да једини начин да буду слободни јесте да буду финансијски независни. Наиме, често је сарадња и помоћ условљена опредељеношћу за неког или против, а Миљана за себе каже да болује од вишка слободе у крви. Отуд – приватни културни центар.

ЗАСЛЕПЉЕНОСТ
Више пута са саговорницима из Приштине, Митровице или Лепосавића у разговору се спонтано дође до питања манипулације и изманипулисаних друштава. Манипулишу политичке елите, манипулишу медији. Разликују се само начини на које се људи, који промишљају, боре са тим и таквим мрежама. За Миљану и њеног мужа, као и вероватно за многе уметнике који код њих долазе, та је борба кроз уметност. \”Наше виђење, наша политичка агенда је уметност, што је проткано и кроз симболичке називе наших сезона –‘Слобода’, ‘Уметност’, ‘Љубав’, ‘Визија’ и овогодишња – ‘Истина’\”, каже Миљана. „Треба да се боримо за тачну информацију, а не да живимо у манипулацијама.“

УМЕТНИК ЈЕ У КАВЕЗУ
Саговорница „Времена“ посебно је поносна на пројекат Уметник у кавезу. Назвали су га првим српским културним ријалитијем – састојао се од 96 сати непрекидног културног програма. Наиме, уметници су се смењивали у металном затвору постављеном унутар „Акваријуса“, а зарађивали су да једу и пију тако што су свирали, сликали или глумили. Публика је у сваком тренутку била присутна, о чему сведочи и документарни филм који ће ускоро бити приказан.
„Бавили смо се таблоидношћу, сви наслови су нам били провокативни\”, наставља Миљана. „Тих дана је био хапшен Марко Ђурић, а ми смо имали Вука Ђурића, уметника, па смо писали ‘Ђурић ухапшен’, а ситним словима испод ‘Вук Ђурић, уметник…’ Био је то критички осврт на ријалити као појаву, али и на уређења друштава у којима живимо.“
Дан пре него што смо дошли да разговарамо, радили су на пројекту – фестивалу књижевности на којем се преводи и чита српска и албанска поезија заједно, а потом се то емитује и на телевизији. Миљана објашњава: „Баријера између Срба и Албанаца, с једне стране, није стварна, у нашим је главама, а са друге стране… Још увек се Срби плаше да прошетају јужним делом и Албанци северним. Неки млади људи овде, који имају 20 година, никада нису срели Албанца и обрнуто. А видели су и наслушали су се свега. Сарадња која постоји у уметности је ретка, и као што сам и рекла, реч је о људима који су екстреми. Уметници су увек мало екстреми“, каже са смешком. \”Блиски уметнички сензибилитет се препознаје на километар. Али то не значи да између нас престаје полемика, напротив. Полемика и критичност према животу и уметности су суштина постојања човека, ако тога нема, обликоваће нас свако по својој жељи. И када седим са неким ко другачији посматра живот у Митровици, ући ћу у полемику, али то не значи да ће то бити препрека да сарађујемо у уметности\”, наставља, али одмах потом додаје: „Али та сарадња о којој причамо, то је, како рекох, сарадња неких људи-екстрема и није прави одраз живота овде.“
За Миљану су, јасно је, људи-екстреми они који негде излазе из датих оквира. Затим показује – ово је кућа Горанца, она је Српкиња, преко пута комшија Албанац пере тепихе. И они свако јутро кажу једно другом „добар дан“, али се неке линије не прелазе.

ЦРТИЦА О ЦРНИМ КУЋАМА
Док причамо, иако тог дана не раде, често неко улази. „Е, само да оставим ствари“, довикује младић са улаза. „То су вам суграђани“, каже Миљана. „Вук је из ‘Кваке 22’, он је аутор мурала који сте видели. Сада су били наши гости на Еко арт фесту.“ Фестивал се бавио проблемима у екологији и заштити животне средине. „И овде се тешко дише“, констатујемо.
„Да, загађено је. У Обилићу (где је термоелектрана) су црне куће“, додаје наша саговорница.

О СМИСЛУ И БЕСМИСЛУ
С једне стране, живот на Косову описује на следећи начин: „Људи на Косову су 20 година учесници у експерименту.“ Па набраја: она је држављанка Србије и Српкиња која има пасош који не потпада под визну либерализацију јер јој је пребивалиште на Косову; када оде на јужну страну да обиђе своје родитеље, да би возила ауто и да би уопште живела ту где живи и имала свој културни центар, мора да припада косовском систему и да има тамошњу личну карту и возачку дозволу; када је позову на изложбу у Италију или Француску, шаље своје радове, али не може да оде јер не може да добије визу, а не може, на пример, ни да похађа већ добијено и плаћено усавршавање у иностранству пошто има диплому приштинског универзитета у српском систему, а живи у Митровици… Функционисање за време пандемије је такође изазов за себе.
С друге стране, каже да не мисли како постоји боље место у којем ћеш некоме помагати да постане уметник, него што је то, за њу и њеног мужа, данас Митровица.
„Помислите ли некад чему све то, да ли је ипак вредно?“, пита Марија.
„Најтеже је када ти се смењују генерације – већина клинаца проводи једно време у Митровици, а већ у средњој школи и свакако на факултету или после ако овде студирају, одлазе и ти непрестано губиш сву ту децу уметношћу обојену – сваке године си на неком почетку. А други најтежи момент су политичко-медијске игре. Када медијске куће почну да извештавају ‘Од сутра крвави рат’ или, рецимо, ‘Следи крвави април’, та медијска кампања све поремети. Ништа не може да се планира унапред и због таквих ствари одлажемо јако битне догађаје и питање је да ли ћемо опет ступити са тим људима у контакт.“

ЛИЧНИ ИЗЛАЗАК ИЗ ЛАВИРИНТА
Коначно, питам како види идеју помирења. „Чим смо пристали да живимо једни поред других, онда је то неко помирење, зар не? Не ратујемо“, каже.
Сматра да је кључ проблема у политичкој сфери, најпре глобалној, тако и овој нашој: „Не верујем да је ико од нас, обичних људи, пожелео рат или помислио на рат или да је уживао у томе да напада неког или да се брани. Прошло је 20 година, још увек смо у вакууму. Па да је било воље да се нешто заврши, за 20 година би се ваљда неко решење нашло. А што се тиче личних одлука, ја сам цели живот на Косову, било је много ружних ствари са обе стране и погрешних политика. Али у животу је тако – можеш због својих траума, тешких траума рата, да наставиш да трујеш душу, а може то да те натера да размишљаш у неком новом светлу.“

Извор: Време >>