Акваријус

 

Кос Митровица

О Косову језиком уметника

Текст, фотографије и видео: Аутономија (Далибор Ступар). Наслов ПКЦ „Акваријус“. Оригинални наслов: „О Косову и Србији језиком уметника: Време је да кажемо једни другима ’Добар дан’“.

Подељени смо на жртве – НАС – и злочинце – ЊИХ. У таквим околностима, скривена од очију шире јавности, одвија се ипак културна сарадња између уметника са Косова и Србије.
Кулоари, маргине, ентузијазам појединаца и организација цивилног друштва – јесу окружење у којем се уметност шири и у којем су уметници из обе заједнице начинили прве кораке.

Миљана Дунђерин из организације Приватни културни центар Акваријус из Косовске Митровице каже за наш портал да је сарадња на пољу уметности на нивоу статистичке грешке, али подсећа да су уметници ти који су подизали револуције и правили промене у друштву, док политичари имају кратак рок трајања.
„Када би неко питао ко је био градоначелник пре 40 година у Митровици, то се нико неће сетити, ако бисте питали некога ко је био портпарол полицијске станице, нико се неће сетити, али ће свако знати да вам наброји и Албанца и Бошњака и Србина који се истакао у својој заједници као уметник. Значи, уметници се не заборављају, они преносе највише информација о томе у будућности какав је свет био у тренутку када су живели. Они су као неки мисионари истине“, наглашава Дунђерин.

На помен северне Косовске Митровице, просечан становник Србије помисли прво на Оливера Ивановића, мост којим саобраћај не иде, Српску листу, Милана Радојичића или Звонка Веселиновића (Новосађани посебно овог потоњег), барикаде, налепнице на аутомобилским таблицама… Када се нађете на улицама овог града, утисак је сличан, све је у бојама српске заставе, националистичким графитима и муралима су зидови буквално преплављени. А ако се с главне улице смакнете свега пар корака, уроните у свет брачног пара Дунђерин. Новосађанин и Липљанка већ осму годину одржавају овај простор живим, а с њим и немалу културну/уметничку сцену чији значај увелике превазилази сам простор.
Како за Аутономију наводи Миљана Дунђерин, Акваријус је настао као потреба да један град, препознатљив по апсолутно негативном наративу, добије културни центар у коме ће људи осећати парче слободе. Већ сама локација и комшилук шареноликог националног састава сведочи о идеји која се крије иза овог места. Слободу скупо плаћају, финансијски независни од политичке моћи из било ког система.

Књижевни фестивал „ЗаНа“, у организацији ПКЦ Акваријуса и Фондације „Деметра“, уз подршку УНМИК-а, изнедрио је и три издања тројезичне књиге поезије.
Како за Аутономију објашњава Миљана Дунђерин, цела идеја је плод пријатељства ње и Норе Прекази Хоти, две жене које повезује борба за уметност, а од којих једна живи на северу а друга на југу Косова.
„Изабрале смо поље уметности где можда најлакше можемо једни друге да упознамо, јер упознавањем поезије упознајемо човека. Тако смо направили три едиције тог фестивала и имамо три трокњижја на три језика. Могу да кажем да је то једна од успешнијих и значајнијих ствари која се десила за Митровицу, зато што су после друго времена људи почели да сарађују, комуницирају и читају једни дуге“, наглашава Миљана Дунђерин.
Свака књига штампана је на српском, албанском и енглеском језику, те су тако уметници добили прилику да превладају језичку баријеру и приближе се широј публици.
У другој димензији приче млади аутори добили су прилику да ураде портрете људи које не знају и који пишу на њима непознатом језику.
„Ту је било све непознато, осим једне животне проблематике која све младе људе мучи. И то им је негде и био језик комуникације. На крају су аутори добили своје портрете, а уметници публикацију у којој се налазе њихови портрети и сви су били сретни и задовољни. Међу њима су и људи који су наставли да комуницирају, једноставно су препознали једни друге по неком уметничком сензибилитету“, наводи Миљана Дунђерин.
Акваријус годишње нуди између 80 и 100 културних садржаја – књжевних, ликовних, филмских или позоришних програма, ту је и програм за децу, као и музика.
„Наши програми се своде на један основни принцип – простори слободе, где апсолутно свако може да уђе на ова врата, али без политичких памфлета и без дискриминације било ког карактера. Овде мора човек да се осећа слободно, независно од тога које је нације, којој вери припада, којој заједници припада, ког је пола, ког старосног доба… Ова врата су отворена за све људе који имају пре свега мисао слободе. Поред тога, ово је простор полемике, простор критике. Јер, без полемике и критике ми немамо друштво, друштво изгуби вредност“, поручује саговорница Аутономије.
Главни финансијер је публика која попије пиће или купује књиге и слике, а финансијску помоћ у пар наврата искористили су и од стране међународне заједнице, али никада од званичних институција Београда, Приштине или локалних власти.

Миљана Дунђерин оцењује као апсурдну чињеницу да лакше комуницирају уметници из Београда и Приштине или Новог Сада и Приштине, па чак и Тиране и Београда, од уметника различитих заједница из Приштине и Митровице.
„Уметност не сме да има те баријере, она је универзална вредност коју не можемо да посматрамо као непријатељску страну, ту постоји ривалитет или такмичење између аутора, али лично, а не смемо да дозволимо да се нека уметност не примењује или не приказује зато што припада неком другом и другачијем“, сматра она.


Миљана Дунђерин оцењује да након рата мора да прође много времена да се стратегија једне државе са дневно-политичког нивоа пребаци на уметнички. У држави, каже она, мора све да функционише, да постоји вишак буџета и финансија који онда може да се уложи у културу.
„XXI је дефинитивно век рата, а не уметности. Управо због тога мислим да нам је потребно да културне садржаје и програме спустимо на неки пријемчивији ниво да би публика могла да дође до култрних садржаја“, каже она.

Од свега изреченог у тексту некоме ће речитије бити оно што је прећутано.
Више организација и појединаца једноставно је одбило да учествује у овом разговору, наводећи као разлоге тензије које се последњих месеци непрекидно подижу: од Бањске, преко таблица, укидања динара…
То је додатно потврдило оно чега смо се прибојавали – дневна политика још увек је та која апсолутно диктира свакодневни живот.
Толико је политичка ситуација погоршана да чак ни они који годинама уназад сарађују са комшијама из других заједница сматрају да је време да се мало примире. За јавност, наравно, они свој рад не прекидају, само не желе да о томе говоре за медије и скрећу рефлекторе на себе.

Читав текст можете прочитати на сајту Аутонимија:

Извор: Аутономија >>

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *