Текст: Ивана Вановац (Радио Косовска Митровица). Фотографије: Харис Личина (ПКЦ „Акваријус“)
„У сукобу са собом човек најбрже копни. Не смијеш ово, не смијеш оно… И на крају чекају те ланци или гробница. Боље гробница.“ (роман „Сара“)
Умро је Петар Сарић, гласила је кратка вест.
Био је у Косовској Митровици 3. октобра 2018. године, у Акваријусу, поводом промоције зборника „Сарић: Светлост, стварање, страх“ у издању Дома културе Грачаница. „Сарић: Светлост, стварање, страх“ као четири оцила…
Дошао је још једном.
Опет 3. октобра. Овог пута била је 2023. И овог пута, другим поводом, а распоред оцила био је другачији – Сарић, страх, стварање и коначно – светлост којом се, желимо да верујемо, све окончава. Његов други долазак имао је везе са одласком… И није био „Акваријус“. Била је болница…
Мудри младић. Шармантна горштачка природа. Чинило се да је овладао свим тајнама креације и деструкције. Знао је како се генерацијска колена оснажују до савршене гипкости, али и где и под којим углом га треба ударити да би се што боље сломило.
Много је говорио о страху и о бесу који из њега исходи. О жељи као иницијацији чудеса. О жени чију је природу, дубоко условљену арогантним патријархатом савршено познавао. О родним Бањанима која су кулиса већине његових романа, а заправо су кулиса његовог детињства. Сарић је веровао да нам се све што је важно издешавало у детињству. Сва наша накнадна животна искуства, само су бесомучно понављање детињства које је препуно шифри.
Упозоравао је на озбиљност, тежину па и сакралну мистику сваке речи.
„Речи се треба чувати као змије“, написао је једном у писму песнику Новици Соврлићу.
„Реч је тајна коју ми не познајемо“, рекао је нама када смо га упознали у Митровици пре пет година.
Једна реч је посебно тешка. Она једна, довољно је велика да на њу сви станемо, али да са ње, ма како широка и равна била, најлакше паднемо. „Косово је мера нашег највећег постигнућа“, присећају се пријатељи његових поука. Косово је тако много. Тако супериорно у својој симболици, да га понекад не видимо.
Петар Сарић се косовске земље није одрекао, каже професор Драгомир Костић и подсећа на његове речи:
„Што буде са Косовом, биће и са мном“
Предачко знање скривено је у његовим романима, у свакој реченици је култ дервних Срба и Словена, допуњује професорка Валентина Питулић.
„Петар Сарић пише о дому, огњишту, о сабирању и саборности… О колиби…Зашто је важна колиба? Зашто изба? Праг?…. Сарић пише о сабирању али и о деобама. Никада није пристао на деобе. Увек нас враћа на ону архетипску саборност И вредност градње“.
Сарић је био храбар писац. Писао је о палим, сломљеним људима. Грешним душама чијем греху је тражио кума. Нашао би га у комплексној човековој нутрини, неснађености, предугој изложености ударцима. Предугом трпљењу болова. Тражио би га, проналазио али није био Дракон према људском греху. Чврсте осуде чувао је за друштво, за тај масивни конструкт са ситном душом. Нарочито је како примећује Алаксандар Дунђерин, био незадовољан патријархатом као друштвеним концептом чија је кичма направљена од изломљених женских ребара, насилно отвараних међуножја, од одлука у којима човечице нису учествовале, од женских ћутања и ућуткивања.
„Његови женски ликови, њихово карактеролошко обликовање, чине га јединственим“, каже Дунђерин…
Говорећи о Петрушиној монструозности, о женском подлегању страстима, о целокупном друштву силних мушких носиоца политичких моћи испрепаданих једном женом која чита Књигу, причајући о Еросу и Танатосу, о Старој Херцеговини у којој није остао и Косову на које је дошао да никада са њега и из њега не оде, пријатељи су заправо говорили о симболима постојања Петра Сарића на комеморативном скупу одржаном 11. октобра у Дому културе „Свети Сава“ у Штрпцу.
Свако ће дочекати исход својих избора. Петар је дочекао исход свог.
Ланци или гробница?
Гробница.
Извор: Радио Косовска Митровица >>
