Rastko Petrović – Da li je važno zvati se muškarac?

„Поетско ћоше“ у петак 22. априла 2016. године (20:00) биће посвећено једном од малобројних српских уметника који су дали оригиналан допринос европској књижевности – Растку Петровићу (1898-1949). Уметнички опус Растка Петровића биће представљен кроз читање одломака из његовог песничког, прозног, есејистичког и путописног дела, као и кроз разговор са теоретичарком књижевности др Кристином Стевановић из Новог Сада. Једна од тема разговора биће и родни идентитет, као можда и најважнија поетска одлика целокупног Растковог стваралаштва. „Чини се да ниједан српски мушки писац није до те мере био свестан своје невоље са родом. А ни толико искрен. … Растко Петровић, заправо, има храбрости да у оквиру патријархалне друштвене заједнице укине неприкосновену недодирљивост мушког идентитета“ (Кристина Стевановић: Освајање модерног)

У оквиру програма биће представљени и непознати цртежи Растка Петровића који су и данас скривени од јавности у депоима Народног музеја у Београду.

У сценском делу програма учествују Оливера Шћепановић и Никола Грујић.

Ко је био Растко Петровић?
Лудак. Ексцентрик. Манијак. Дегенерик. Заражен морбидном сексуалношћу. Кловн луталица. Прећуткиван, забрањиван и непрочитан стваралачки геније. Творац авангардног синкретизма у српској литератури између два светска рата. Један од малобројних српских уметника који су дали оригиналан допринос европској књижевности. Укинуо апсолутну доминацију мушког идентитета у српској литератури. Песник, приповедач, романсијер, есејиста, путописац, преводилац, критичар (књижевни, ликовни, позоришни, филмски), сликар и фотограф. Анатемисан. На захтев патријарха Српска православна црква хтела да га изопшти из православља. Земаљске власти су га такође избрисале. Умро у Вашингтону (Сједињене Америчке Државе). Све до 1986. године на снази је била забрана преноса његових посмртних остатака у отаџбину. До данас није рехабилитован, нити признат као заслужни грађанин. Књиге: „Бурлеска господина Перуна Бога грома“ (роман, 1921); „Откровење“ (поезија, 1922); „Са силама немерљивим“ (роман, 1927); „Африка“ (путопис, 1930); „Људи говоре“ (роман, 1931); „Дан шести“ (роман, постхумно 1961).

Ко је Кристина Стевановић?
Кристина Стевановић (1970) је докторирала на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Већ више од петнаест година бави се проучавањем поетике Растка Петровића и српске модерне. Објавила је велики број радова у научној и уметничкој периодици из области теорије и историје књижевности. Аутор књига „Освајање модерног“ (2011) и „Конструкција идентитета у књижевном делу Растка Петровића“ (2016, у припреми за штампу). Међу првим проучаваоцима књижевности у Србији који су у научно-истраживачком раду применили теорију родног идентитета у изучавању књижевног корпуса српске модерне.

Одломци из дела Растка Петровића:

Али ако постоји а није се стварао, свет бива. И то је страшно. Да потврдим, да опуноважим стварање света морам бити присутан стварању света. Ја корачам, ја гледам, ја узимам. … Узети бивства и односе васионске; узети само бивства а пустити да се по неком новом односу, неодољиво, неумитно створи нова васиона, нова нека реалност. Друкчија, али исте вредности као она стара.
Бурлеска господина Перуна Бога грома

У ствари расписан је конкурс за најуспелије пројекте према којима ће се подићи многобројни споменици: Споменик Ослобођења ослободиоцима; Косовски храм косовским јунацима; споменик Освете; споменик Непознатом војнику и један изгинулима у Албанији; и један рукописима изгубљеним у Русији; и измрцвареним поповима; споменик Захвалности Великоме Краљу; споменик Гордости Великоме Војсковођи (али ко је тај војсковођа? Да ли Путник или Мишић? Ја гласам за путника; просто гласам за путника и гласам за пијаницу). Дакле ово нека је пројекат
За великога Пијаницу
Он је имао визије беспримерне
Унутрашње
Слинио је тако често
Сањао о неисцрпним бунарима пуним вина.

Дакле не заборавимо:
Извесно један споменик пијаници
А путнику такође,
Јер увиде да ће му дух запустети,
Пође у лов на видике по свету.
Споменик Путевима

О, ја слободом ништа нисам стекао
Ни назрео дно понора страшна,
Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
Лепињу од земље и брашна, Котао супе сам испио,
Загњурио главу у крило драгане,
Свој гнусни жиг на њу прибио
Па пљувао пред праг и дане.
Откровење (Сви су чанци празни)

Да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
Та најдивљија, најдивнија, што је човек?
Мајко, отац мој беше ли звер
Крај тебе ил\’ само историчар:
јер и сам ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
Мајко, ако и ти – моја колевко – не беше звер!
Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
Никаквом их неукротљивошћу нећу моћи застрти.

Није ли твој живот био животињски:
Једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, твоје главе!
Никада, о никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло…
Откровење (Ноћ Париза /Са последњег снимка материног/)

Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто: или можда мало више ове биљчице, а ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово а да немам гриже савести.
Људи говоре

Ти људи што цркавају са својом рођеном песницом у чељустима, распадају се од чирева, исцеђени од дизентерије. Зли, пакосни једни на друге, режећи, полудели. Ситничарски крволочни, садистички. У часу када се мењају геолошка времена, одвајају небеска тела, пропадају или рађају светови. Јер човечанство више неће да је на истом месту, хоће да се помери напред или назад. Људи, газећи један преко другог, у грчевима, у врисци и кркљању. Само те очи, страшне, болне, значајне очи живине и људи, изнад историје или природе. Сублимне велике очи, лепше од фарова, речитије од пропасти! Корачати, корачати! Не може се више! Не може. Умрет, јест, јест, умрети! Али где? Како?
Дан шести

О Растку Петровићу:

Расткова тежња за синтезом између савремености и традиције, космополитског и националног духа била је сувише невиђена и смела да би могла бити до краја остварена.
Зоран Мишић

Он је први писац наш, који је најзад у пуном смислу посркао далеку и јасну васељенску културу Француске, примио је и схватио је и када је схватио како је кобна, није је кукавички одбацио, већ оплођен њоме, опијен стварно, загњурио се у чудно и неслућено и неизражено благо каљавога, непроходнога, друмовида шкрипећега ситно практичнога, лажљивога, крвавога, уздржљивога изненада и несносно – мегаломанскога Балкана.
Станислав Винавер