Velika metafora o malim zavetima

Пише: Ивана Вановац >>
Фото и видео: Данило Цековић >>

Највољенија српска кнегиња, владарка аскетске скромности, старачке мудрости и младалачке снаге, потоњи изданак благородне лозе Немањића, на земљи слављена као Милица, на небу као Евгенија – Српкиња над Српкињама о којој, чини се, никако да испричамо причу до краја.
Управо она је главни лик романа „Југ Богданова кћи“ првенца Јелене Кртолице, лекарке из Приштине која услед разних животних околности, сада живи у Срему. Са првим делом ове ауторке, синоћ (25. априла 2018) је у галерији „Акваријус“ упозната и митровачка публика.

Новопечена књижевница каже да је онда када је морала да оде са Косова, Милица била њен начин да ублажи тугу за њим. Јер ма како далеко отишли са Косова, Косово из нас никад не одлази. Изгледа да рођењем наовом поднебљу, сви ми потписујемо неки наш завет са Косовом.
„Када сам морала да се одселим са Косова, добила сам јаку потребу да направим неку нераскидиву спону и да целу причу о Косову, немањићским дворовима, о том периоду српске историје ставим на једно место како би људима све то било приступачније и ту ми се кнегиња Милица појавила као одличан оквир за ту причу јер је она била присутна – од српске царевине, преко борбе великаша до пада под турску власт“, каже Јелена.

Миличин лик се може гледати из много перспектива и из сваке она изгледа савршено. Вољено дете часних родитеља, вољена жена мужаственог Лазара, вољена мајка ореолом овенчаних ћерки и синова, цењени дипломата, мудри државник, истрајни страдалник и напослетку похваљена царица Небеске Србије. Јелена је покушала да сваки тај лик бар мало осветли.
Иако се већина сага о Милици као најславнијој свечарки свете лозе базира на изворном косовском миту, у роману Јелене Кртолице грандиозни моменат Лазаревог избора „коме ће се приволети царству“ некако изостаје. Драматургија која заправо у архетипској варијанти добија на снази приспећем ситне књиге из Стамбола, у „Југ Богнановој кћи“ није акцентована. Чак је и епифанично Обилићево појављивање у Муратовом табору потиснуто и дата је предност историографском тренутку који је за један стереотипни српски доживљај косовске приче, недопустиво благонаклон према Бранковићу.
И то јесте најсмелији излет који Кртолица прави.

„Сам косовски мит је у нашем народу поистовећен са страдањем Господа. Вук Бранковић ту постоји као Јуда, кнежева вечера као тајна вечера пре страдања и то је буквално пресликана та библијска прича. Када сам мало дубље зашла у ту причу, видела сам да нема логике јер је Вук Бранковић био човек који је пружао отпор Турцима. Просто нема логике да је он издао на Косову а онда се до краја живота опирао и страдао у тој борби, као и његова породица. Нема интересовања за то и јако слабо то учимо кроз школовање“, прича Јелена и додаје да су извори јако оскудни и да је до података веома тешко доћи. Њено искуство показује да су српски записи о том периоду веома сиромашни.
„Српских докумената има јако мало. Има турских, има угарских и највише дубровачких, пошто су они нас у то време доживљавали као „златну коку“. Они су толико били темељни у бележењу да постоји чак и запис о томе колико је украса за коње купила Миличина и Лазарева ћерка Јелена Балшић, на путовању са својим другим мужем Сандаљем Хранићем поводом крунисања краља Жигмунда за угарског цара“, каже ауторка.

Као лекар, Кртолица зна колико је ризична интервенција на отвореном срцу. Као писац, Кртолица зна колико је опасно кокетирати са дојуче херметички затвореним интимно-српским Јеванђељем, у коме су и место и име ликова догматски устројени, које јесте живо, куцајуће срце српског бића. Требаће много времена да би Србин схватио да је романтично исприповедана прича о косовском завету, Лазаревом избору или Оливериној жртви, заправо велика метафора о великом завету, великом избору и великој жртви коју је поднео Хростос – не нужно и стопроцентна истина. Да је то још већа метафора о малим заветима, малим изборима и малим жртвама које сви ми правимо на дневној бази. Да је то најлепша, најмоћнија и најзанимљивија прича коју је српски језик икада испричао. Али да је то прича, настала да би се бол због губитка красног и славног српског царства лакше поднео. Прича приповедача који је до краја искористио своје право на уметничку слободу. Прича у коју имамо право да верујемо за инат.

О књизи, поред ауторке, синоћ су говорили рецензент Александар Дунђетин и писац и председник Књижевног друштва КиМ Новица Соврлић.
Роман „Југ Богданова кћи“ публици је представљен на београдском Сајму књига а промоцију је имао и у Старим Бановцима.
Издавач је Књижевно друшто Косова и Метохије.

Извор: Радио Косовска Митровица >>