Žarko Milenković – Razgovor u „Akvarijusu“

Гост галерије „Акваријус“ 8. јуна 2016. године, у оквиру програма „Поетско ћоше“, био је Жарко Миленковић (1988), песник и есејиста из Преоца (Приштина), уредник књижевног програма у Дому културе „Грачаница“, према мишљењу дела књижевне критике можда и најзначајнији представник нове генерације српских писаца са Косова и Метохије. Жарко – који је завршио студије српске књижевности на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а мастер студије на Филозофском факултету у Новом Саду – аутор је збирке песама „Кенотаф“ („Лестве“, Косовска Митровица 2011) и песничких циклуса „Песме бола и туге“ („Стремљења“, Косовска Митровица 2015) и „Мушко писмо Радмили Лазић“ („Сарајевске свеске“, Сарајево 2015). Објављивао је, између осталог, и у новосадском „Летопису Матице српске“, београдском „Књижевном магазину“, краљевачкој „Повељи“, „Сарајевским свескама“.
Ово песничко вече представљало је, иначе, увод у маскенбал који је организовао Клуб уметника при галерији „Акваријус“.
Стваралаштво Жарка Миленковића представљено је кроз читање његове поезије (прочитај песме >>), као и кроз разговор који је са аутором водио писац и књижевни критичар Александар Дунђерин. Преносимо овај разговор у целини, у интегралној верзији, уз минималну стилизацију и скраћења.

Александар Дунђерин:
Некада је читање песама представљало догађај који је у хирархији вредности заузимао високо место. Људи су се окупљали управо да би слушали казивање нечијих стихова, да би разговарали о песништву, дружили се уз поезију. Данас, ипак, живимо у сасвим другачијем времену, песничка уметност у најбољем случају представља декор за нека друга дешавања, али, оно што је важно, јесте то да и поред свега живи, траје, да можемо, макар у измењеним околностима, и у другом контексту, да је афирмишемо.
После вечери посвећених Милошу Црњанском и Матији Бећковићу, после предавања о стваралаштву Растка Петровића које је на овом месту одржала теоретичарка књижевности Кристина Стевановић, и трибини о бардовима српске поезије на којој је учествовала историчарка књижевности Драгана Тодоресков, те разговора са књижевником Мирославом Тохољем, који је уприличен управо у галерији „Акваријус“ – данас нам је задовољство да представимо и књижевни портрет Жарка Миленковића.
Један од повода да га позовемо у Косовску Митровицу, у овај Клуб уметника, јесте и тај што је овај млади писац један од ретких песника (и једини српски писац са Косова и Метохије) који је успео да изазове уметнички, културни, па и политички скандал на простору некадашње Југославије. Наиме, Жарко је пре пола године, у „Сарајевским свескама“ – часопису који окупља писце са простора бивше Југославије – објавио циклус песама под називом „Мушко писмо Радмили Лазић“. Овај песнички циклус, свакако, већ и наслов упућује на то, представља својеврсни дијалог, својеврсну расправу, са традицијом „женског писма“ (које је у српској литератури највише афирмисала управо Радмила Лазић), али и феминистичком идеологијом у целини. Лирски субјекат жену посматра из, донекле, инфантилне перспективе, која само појачава иронични и саркастични тон у песмама, али уједно представља и јак контраст ласцивним еротским пасажима (а они у појединим сегментима клизе и у порнографски дискурс), тако да Жарково „Мушко писмо“ можемо да посматрамо и као својеврсну пародију на „женско писмо“.

Жарко, нико до сада није употребио термин „мушко писмо“. Феминистичка критика у Босни и Херцеговини и у Хрватској пренаглашено је негативно реаговала на твоје песме, а најдаље у критици твог стваралаштва отишла је Антонела Марушић (прочитај текст >>), која те је оптужила да шириш шовинизам, сексизам и мизогинију, закључујући, између осталог, да није чудо да такве стихове пише Србин са Косова и Метохије, одрастао у патријархалном окружењу, поготово ако је, како је истакла, надахнут Милошем Црњанским (!?). Да ли си очекивао овакву реакцију?

Жарко Миленковић:
Нисам очекивао овакву реакцију, поготово не од појединаца који се професионално баве књижевношћу, а госпођица коју помињеш је члан Хрватског друштва писаца, па би требало да се у књижевну уметност разуме. Реакцију, међутим, људи, поготово феминисткиња широм региона, очекивао сам, пошто сам ја ове песме слао у редакције свих релевантних књижевних часописа у Србији, где сам и раније објављивао текстове, али су сви уредници одбили да објаве „Мушко писмо“. Вероватно су се плашили управо напада дела књижевне јавности. Један уредник ми је то и отворено рекао. Рекао ми је да он разуме моје песме, моју намеру, да би их чак радо и објавио, али да се плаши реакције оних људи који, директно или индиректно, утичу на финансирање часописа. „Мушко писмо“ сам слао и часописима у Хрватској, такође су одбили да објаве тај циклус песама. Једине две уреднице које су ме контактирале, биле су уреднице „Сарајевских свесака“, Аида Делић и Војка Смиљанић Ђикић. Биле су одушевљене, и одмах у следећем броју су објавиле песме.
Мени је, наравно, драго што се појавила и ова студија Антонеле Марушић, без обзира на то што потпуно погрешно наглашава неке ствари, напада ме без основа, не аргументује своје ставове, оптужује ме да сам управо оно што нисам, и против чега се и сам борим. Али, да ли уопште ишта треба објашњавати, одговарати некоме ко, очигледно, не зна ни шта је то иронија. Но, драго ми је, и због тога што српски писци са Косова и Метохије у Хрватској немају апсолутно никакву реакцију, а ја сам, ето, после само неколико објављених песама у Сарајеву добио читаву малу студију.

Александар Дунђерин:
Кажеш да те је Антонела оптужила за оно што ниси. Ти циклус ових песама посвећујеш Радмили Лазић, нашој познатој феминисткињи. Какав је твој однос према „женском писму“, према овој ауторки?

Жарко Миленковић:
Радмилу Лазић обожавам. Изузетно је ценим. И то првенствено баш њено „женско писмо“. Она је, уосталом, по томе и препознатљива у српској књижевности, захваљујући томе и има изузетно добру рецепцију у иностранству, и у Европи, и у Америци. И друго њено песништво је чини великом књижевницом, али без „женског писма“ она не би била препознатљива и цењена, значајна и изван Србије. Када читам Радмилине песме, па и неке друге које се означавају као „женско писмо“, уочавам да се у њима жена ставља у центар интересовања, али се нико не пита какав је положај мушкарца. Ето, ја сам одлучио да обрнем ситуацију, и да подражавајући „женско писмо“, проговорим о мушкарцу, о његовој улози и положају у „родно равноправном“ друштву.

Александар Дунђерин:
Да ли ти подржаваш тезу, која је пре свега феминистичка, како је „женско писмо“ настало као реакција на књижевност која је одувек писана из мушке перспективе?

Жарко Миленковић:
Мушкарци нису криви ако се показало у историји да боље пишу него жене.

Александар Дунђерин:
Мислим да се Антонела, али и многи овде присутни, не би сложили са овом твојом констатацијом…
Наравно, Жарко, баш као ни Радмила, није препознатљив само по „мушком писму“. Рецимо, песме из циклуса „Песме бола и туге“ као да потврђују да без патње нема ни уметности. Да ли сматраш да је зло историјска константа и доминанта?

Жарко Миленковић:
Јесте. Без свега тога нема уметности. Уметност га препозна у свету и преточи у дело. Не само у циклусу који си поменуо, него већ дуже време, бавим се присуством теме зла у књижевности. „Песме бола и туге“ само су делић једне шире целине коју тренутно уобличавам.

Александар Дунђерин:
Чини ми се да је твој однос и према косовском миту, и према историјским личностима, и према српским светињама на Косову и Метохији, и уопште према опстанку српства на овим просторима, изразито песмистичан, прожет иронијом, понегде и сарказмом. То се види у појединим песмама из збирке „Кенотаф“.

Жарко Миленковић:
Да, ја сам у стваралаштву песимиста, можда чак и у животу, мада не бих могао рећи у потпуности. Многи који ме познају, кажу да јесам, али ја се не бих сложио да сам у животу песимиста. Не знам да ли је све пропало, али оно што ја доживљавам и са чиме се суочавам када обилазим Косово и Метохију, не може да буди оптимизам. Тада видим шта смо све имали, и шта смо све изгубили. Мислим и на културолошко језгро. Видим опустелу Метохију, тамо сада живе неки сасвим други људи…

Александар Дунђерин:
Да, али поезија твојих колега, Срба са Косова и Метохије, сасвим је друкчија када певају о тим темама. Та поезија, чак и када лирски субјекат описује страдања, када тугује и пати, садржи неки (мада се мени чини сувише патетичан и нереалан, непримерен духу времена) борбени поклич, оптимизам, наду…

Жарко Миленковић:
Свако има права да се изражава на начин на који жели, да искаже у песми оно што осећа. Моја перспектива је сасвим другачија. У реду, нећемо туговати, али ћемо се помирити са чињеницама. Зато желим да саопштим истину. Да се суочим са њоме.

Александар Дунђерин:
Ти чак у песми „Свети Сава у земљи хвостанској“ (прочитај песме >>) кажеш да Свети Сава више нема шта да тражи на Косову и Метохији, да је омашио век.

Жарко Миленковић:
Па то је истина. Недавно је Живојин Ракочевић обилазио земљу хвостанску, чим су га угледали људи, одмах су почели да се окупљају у групама, морао је да се представи као међународни посматрач из неке амбасаде.

Александар Дунђерин:
Па како је онда уопште могуће бити српски стваралац јужно од Ибра? Да ли се осећаш као да си у гету? Да ли уопште комуницираш са албанским колегама? Можда је то и парадокс, али Дом културе у Грачаници где радиш функционише одлично, много боље него културни центар у Косовској Митровици…

Жарко Миленковић:
Тачно је да Дом културе у Грачаници функционише одлично, али комуникација са уметницима, не само Албанцима, веома је слаба. Пре свега због сујете. Сваки писац јужно од Ибра мисли да је велики, највећи, а да је онај до њега мали, безначајан. Такав менталитет не омогућава бог зна какав дијалог. Али, и то морам да признам, поезија савремених албанских песника са Косова и Метохија, још је гора од поезије српских песника са Косова и Метохије. Та линија српске поезије на Косову и Метохији, где се све своди на романтичарски плач и јаукање, свакако није добра, али још је гора савремена поезија на албанском језику, где се све такође своди на јефтину патетику, која је уз то још и максимално исполитизована и идеологизована.

Александар Дунђерин:
Да ли би желео да имаш књижевно вече у Приштини? Да ли је то сада могуће?

Жарко Миленковић:
Мислим да тренутно не постоје услови. Али, чак и када би ме позвали – одбио бих.

Александар Дунђерин:
Многе песме из „Кенотафа“ посветио си нашим књижевним великанима. Две, по мом мишљењу и најбоље из те збирке – „Какву бих песму желео да напишем“ и „Јама без дна“ (прочитај песме >>) – посвећене су Новици Тадићу и Ивану Горану Ковачићу… Ова прва као да је прожета космополитским духом…

Жарко Миленковић:
Симонида и Проклетије довољно јасно говоре о свему… А Новица Тадић је мој омиљени песник. Мислим да је најбољи у српској књижевности.

Александар Дунђерин:
А одмах, раме уз раме са Новицом Тадићем, стоји Иван Горан Ковачић, песник НОБ-а…

Жарко Миленковић:
Да, што да не. Стихови Ивана Горана Ковачића такође су савршени…

Миљана Булатовић:
Шта је по твом мишљењу потребно учинити да се на Косову и Метохији олакша могућност ствараоцима, уметницима, да објаве, учине видљивијим своје дело? И, како видиш себе и ситуацију у области уметности овде за десет година?

Жарко Миленковић:
Ја себе на Косову и Метохији не могу да видим за десет година. Барем не у делу Косова где сада живим. У Косовској Митровици, или негде другде на северу Космета, можда да. Што се тиче поезије, мислим да више никоме до ње није ни стало. Питање је да ли ће се за десет година уопште и штампати песме. Или ће поезија живети само у електронској форми. Као и све остало. Па и данас, неки часописи, чак и научна периодика, објављују се само у електронској форми. А што се тиче Срба на Косову и Метохији, мислим да ће за десет година њима бити знатно теже да овде преживе, а камоли да стварају и баве се уметношћу.

Миљана Булатовић:
Не верујеш да долази боље време када је реч о издаваштву на овим просторима?

Жарко Миленковић:
Не видим. Данас је могуће као писац бити запажен једино ако штампаш књигу код издавача који има ланац својих књижара, који може да дистрибуира књигу по трафикама. А то је јефтина литература, то није уметност. Преживеће књижевна уметност и ако књиге буду штампане у малим тиражима, самофинансиране или помогнуте од стране пријатеља, подељене међу познаницима, али то није напредак о којем ти говориш. Наравно, одговорност за овакву ситуацију, барем када је Србија у питању, сноси и Министраство културе, више се не откупљују за библиотеке уметничка дела, него популарна литература. Значајни књижевни ствараоци не пролазе откуп, али пролази Сузана Манчић и жена Лотара Матеуса. То све говори.

Тијана Ђорђевић:
Твој развојни пут у поезији веома је скоковит. Постоји, наиме, велика разлика, и у стилу и у поетици, између песама из збирке „Кенотаф“ и, рецимо, „Мушког писма“. За кратко време прошао си пут од православља и мотива карактеристичних за простор Косова и Метохије до дијаметрално супротних мотива („женско писмо“, сексуалност).

Жарко Миленковић:
То што сам у „Кенотафу“ сакупио песме, сличних тематско-мотивских склопова, које се углавном односе на Косово и Метохију, не значи да у то време нисам писао и друге и другачије песме, које сам потом у периодици објављивао, и још их објављујем. У питању је различита инспирација. За „Мушко писмо“ инспирисало ме је стваралаштво Радмиле Лазић, она сама, пишући баш њој посланицу, писмо, желео сам и да ступим у директнији контакт. И раније сам писао текстове о Радмилином књижевном опусу, интезивно сам се бавио њеним делом. Нажалост и зачудо, она се није огласила, ни на који начин није одговорила, реаговала, иако знам да је прочитала „Мушко писмо“. Но, она се повукла из јавности, не жели више да комуницира.
Дакле, за сада не бих ни могао да говорим о свом развојном путу. Сувише је рано. Песме које сам писао пре „Кенотафа“ заборавио сам, оне више не постоје, а од „Кенотафа“ до „Мушког писма“ кратак је период да би говорио о фазама у свом стваралаштву.

Александар Дунђерин:
А осим тога, додао бих, иронија и сарказам, барем када је о Жарковом стилу реч, заједнички је именитељ готово свих његових песама до сада објављених.

Жарко Миленковић:
Па да, али тумачење „Кенотафа“, тако како га презентује Тијана, изнела је Даница Андрејевић у својој критици, непосредно после објављивања моје прве збирке.

Тијана Ђорђевић:
Не, нисам то рекла позивајући се на Даницу Андрејевић. Њене су све критике исте, ма о ком писцу одавде да пише или говори…

Александар Дунђерин:
Потпуно сам сагласан са мишљењем колегенице Тијане, барем када је у питању књижевнокритички и научни рад Данице Андрејевић…

Жарко Миленковић:
Не бих да причам о људима који нису ту… Има вероватно истине у томе што говорите о Даници Андрејевић, али њени текстови, онда када се баш својски потруди, веома су добри…

Александар Дунђерин:
Дипломатски одговор за некога кога бије глас да нема длаке на језику…

Тијана Ђорђевић:
Колико си самокритичан? Када завршиш једну песму, колико се пута поново враћаш њој, да ли допушташ корекције? Како одлучујеш која песма треба а која не треба да уђе у збирку, циклус?

Жарко Миленковић:
Песме које сам објавио у „Кенотафу“, написане су – и одмах објављене. Нису исправљане, дорађиване. Враћам се понекад на написане песме, али ретко, готово никада ништа не исправљам. Ако ми се не допада, бацам је, заборављам. Зато се више ни не сећам песама написаних пре оних које су ушле у „Кенотаф“. Бесмислено је да њих коригујем. То више не би била ни та мисао, осећање. Биле би то потпуно нове песме. И „Мушко писмо Радмили Лазић“ је написано у једном даху, и такво, у првобитној верзији је и објављено у „Сарајевским свескама“. А што се тиче самокритичности, ево, признаћу вам. Мислим да је циклус песама објављен у „Стремљењима“ нешто најлошије што сам до сада објавио. То бих сада можда и кориговао. Али зато не журим да објављујем. Зато до сада имам објављену само једну књигу.

Миљана Булатовић:
Да ли мислиш да је дизајн, уопште ликовни елемент важан у књижевној уметности? Колико том сегменту придајеш пажње када осмишљаваш књигу?

Жарко Миленковић:
Дизајн је изузетно важан у издаваштву, добро ликовно опремљена књига, привлачнија је за читаоца, скреће му пажњу. Добра и адекватна илустрација, такође. Ипак, ја сам присталица минимализма, у смислу дизајна и ликовне опреме књиге, и уопште презентације уметности речи. „Кенотаф“ има једноставну насловну корицу, чисто белу са плавим оквирима. Желео сам баш такву насловницу, чисто белу, јер је садржај књиге сувише мрачан, преовладавају тамни тонови, песимизам, тескоба, па ми се то решење учинило као адекватан контраст, да ублажи црнило које влада између корица књиге.

Извор: dundjerin

 

Прочитајте и: Текст Јелене Ђорђевић у Магазину 4U >>

Послушајте: Емисија У Центру пажње (РКМ) посвећена Жарку Миленковићу >>

Погледајте: ФОТОГРАФИЈЕ >>