Zašto je Rastko posetio Kosovo?

Реторско питање.
Растко Петровић је, између осталог, и аутор Косовских сонета, циклуса песама које су настале као спој приче о Боју на Косову и свих искушења, патњи и страдања доживљених у повлачењу српске војске преко Албаније, за време Првог светског рата 1915. године. Али, гле чуда, ови Расткови сонети нити су читани, нити су уопште поменути у галерији „Акваријус“, где је 22. априла 2016. године уприличено вече посвећено Растковом стваралаштву, а на којем је говорила теоретичарка књижевности др Кристина Стевановић из Новог Сада. Необично? Нимало. Јер да јесу, уметност Растка Петровића могла би да се пореди са песничким опусом, рецимо Дучића или Ракића, он би био представљен као песник који, у једанаестерцима и дванаестерцима, слави херојску смрт српских (косовских) јунака, и не би, сасвим сигурно, могао да понесе епитет једног од малобројних српских уметника који су дали оригиналан допринос европској књижевности; био би слављен и хваљен, а не прећуткиван, забрањиван и анатемисан стваралачки геније; био би, и у своје време и данас, поштован међу верницима и (високим) свештенством, а не означаван као лудак, ексцентрик, манијак, дегенерик којег је, на захтев ондашњег патријарха, Српска православна црква желела да изопшти из православља; био би сахрањен у алеји великана, а не би морао да чека да му земаљске (комунистичке) власти врате посмртне остатке у отаџбину тек 1986. године. Коначно, не би Кристина посветила петнаест година живота изучавању његове књижевности. Уметник који је могао да уједињи у мишљењу, барем на тренутак, и макар по питању уметности, црквене (православне) и земаљске (комунистичке) власти, наизглед непомирљиве и по свему супротстављене, заслужује: и време, и пажњу.
Дакле, Растко није обитавао те вечери у Косовској Митровици зато што се његов литерарни опус делом односи и на Косово и Метохију (уосталом, мало је српских писаца чији се дело на њега не односи).
Разлог је, дакле, сасвим друге природе.
Мало је, наиме, познато да је Растко Петровић, непосредно пред смрт у Вашингтону 1949. године, своју породичну кућу у Београду (у Професорској колонији) желео да завешта градским властима како би од ње направили својеврсни клуб уметника, окупљалиште младих стваралаца, средиште талентованих девојака и младића, који би у њој могли да стварају, дискутују, али и да се хране и обитавају. Породична кућа, наравно, никада није постала клуб уметника, већ, захваљујући Љубици Луковић, сестри чувене сликарке Надежде и Растка Петровића, управо оно чега се наш творац аванградног синкретизма грозио – спомен-музеј чију су поставку требало да чине неколико десетина радова Надежде Петровић, цртежи и акварели Растка Петровића, његова писма и рукописи, грамофонске плоче и путописни филмови, мескичка и афричка збирка предмета које је прикупљао са два континента… Али, чак ни тај спомен-музеј, толико супротан од Расткових жеља и визија, није никада заживео у потпуности – кућа, намерно неодржавана, урушила се, а легат је пребачен у Народним музеј у Београду, где, и данас, далеко од очију јавности, у депоима, труне.
Када већ Београђани нису у могућности да му, ево већ безмало седам деценија, услише последњу молбу, неко је у Косовској Митровици саслушао Кристину, и дозволио да се Растков демон-луталица скраси макар на неколико сати, у једном малом простору, у једној малој галерији, која ни почему не подсећа на кућу у Порфесорској колонији. И да му при томе буде удобно. Јер све је то вече у галерији „Акваријус“ подсећало на оно што је Растко желео да направи од своје куће у Београду. Мали кружок људи (било их је двадесет и троје, а доминирала је, збуњена, али, могуће баш зато, лепа, младунчад), облаци дуванског дима, воњ алкохола. Галеријски простор преуређен само за ту прилику. У дну галерије школска клупа прекривена црвеним чаршафом, на њој старинска лампа баца слабо светло на сто. Кристина седи до зида, обложеног црним чаршафом, једва се назире од завесе коју чине проређене беле папирне траке, проврљане од плафона до пода. Изнад њене главе окачена слика студента треће године Факултета уметности Стефана Стевановића, један од његових аутопортрета из циклуса „Луцида интервала“ (види: изложба „Луцида интервала“ >>), који, нимало случајно, подсећа на Растка Петровића (тако је и насловљен). Испред стола, на барским столицама, седе гимназијалац Никола Грујић и студент историје уметности на Филозофском факултету Оливера Шћепановић. Док не проговоре, нико у галерији не зна да су то они, јер окренути су леђима, заогрнути црним плаштевима, а на главама су им маске – женска на њему, мушка на њој. Сасвим у сагласности са називом („Да ли је важно звати се мушкарац?“) и темом (родни идентитет у стваралаштву Растка Петровића) уметничког програма. Он је досадни и сморени глас критике (добро погођено), а она је Растков глас, разиграни, весели, узвишени, помало меланхолични (али, зар Растко није викао, плакао, урлао?), и чита одломке из песничке збирке Откровење (1922), романа Бурлеска господина Перуна Бога грома (1921), Са силама немерљивим (1927), Људи говоре (1931) и Дан шести (постхумно 1961), и путописа Африка (1930). Приказују се и неки од цртежа и слика Растка Петровића (остаје тајна ко их је кришом, можда и противзаконито, снимио у прашњавим депоима Народног музеја).
Дакле, дух и енергија претежно примерени и поетици и животу и размишљањима Растка Петровића. Његова књижевност, обогаћена надахнутим (мада, нажалост, не и провокативним) сценским наступом, оригиналном сценографијом и прикладном костимографијом, ликовним корелативом (да ли Стефан заиста мисли да је Растко свугде, у свему, и у сваком, па га препознаје и у себи?; било би то заиста изненађење, пријатно) и филмским материјалом. Мултимедијални догађај сасвим у дослуху са Растковим разнородним опусом и еклектичким доживљајем света.
А онда је наступила др Кристина Стевановић. Поред Растка, главни учесник програма. Жена, у коју се, после деценија лутања, пре отприлике петнаест и више година, уселио Растков демон-луталица. И не пушта је. Иако јој је омогућио да буде међу првим проучаваоцима књижевности у Србији који су у научно-истраживачком раду применили теорију родног идентитета у изучавању књижевног корпуса српске модерне. Но, и даље обитава у њој, што је сасвим сигуран знак да Кристина није завршила причу о Растку. А читајући њене књиге – Освајање модерног (2011) и Конструкција идентитета у књижевном делу Растка Петровића (2016, у припреми за штампу) – делује да јесте: рецепција Растковог дела напокон је обогаћена радом који у средиште интересовања поставља састојак његове поетике који је деценијама био прећуткиван. А без којег се, тврди наша теоретичарка, и вероватно је у праву, Расткова остварења напросто до краја не могу разумети.
Још у својој првој књизи (магистарског рада), Кристина запажа да ниједан српски мушки писац није у толикој мери био свестан своје „невоље са родом“, при томе толико искрен у изношењу тих својих невоља, храбар да у оквиру патријархалне друштвене заједнице „укине неприкосновену недодирљивост мушког рода“. Укључивањем методолошких премиса студија културе у својој докторској дисертацији, наша теоретичарка наставља проучавање аутентичних авангардних поетичких стратегија Растка Петровића, стваљајући у фокус своје пажње разнолике конструкције идентитета у његовом књижевном делу.
О чему је заправо Кристина говорила на предавању у Косовској Митровици?
По њеном мишљењу Петровић отвара пут савременом антиесенцијалном тумачењу бића као флукса (оно што је ток и што се мења) унутар симболичких мрежа, па је стога у његовом делу идентитет (оно што сугерише истост, неки облик заједништва који, наводно, испуњава онтолошку празнину), између осталог, обележен неприпадањем (било да је у питању раса, нација, пол, род, верска, класна, професионална припадност).
Исцрпна анализа родног идентитета (маскулинитета: скуп особина и форми понашања очекиваних од мушкарца у датом друштву у дато време), којем је Стевановић поклонила (и у својој новој књизи, и у свом предавању) највише пажње, показује, по њој, субверзивни потенцијал Петровићевог дела у односу на патријалхалну бинарну културолошку матрицу (субверзивни потенцијал у мишљењу и писању, наравно, није везан за пол у биолошком смислу). Растко, другим речима, исказује свест о идеолошком карактеру родне улоге која му је намењена, те је отуда процес „постајања“ мушкарцем изузетно сложен, обележен противуречностима и стрепњом.
Или, једноставније.
У Петровићевој поетици субјекат је свестан чињенице да себе успоставља из позиције балканског али и европског мушкарца, песника али и аналитичара, коме је досуђено да учврсти патријархално-буржоаски систем мишљења у чије вредности не верује. Зато он у свом књижевном делу деконструише „недодирљиву мушкост“. Јер спознао је – мушкарац је после Првог светског рата доживео (родну) катарзу, схватио бесмисао рата као мушке привилегије, схватио да рат не чине победнички покличи и маршеви, част и витештво, него да је то пораз људскости, а мушкарац тек храна за митраљезе и топове. То је, можда и експлицитније саопштио Црњански (и признао: „Тужно је бити мушко“), него Растко. Али обојица, као мушкарци који су преживели рат, осећају својеврсну бол и срамоту од постојања, од самог трајања у животу. Јер они су преживели, а идеална смрт за мушкарца је херојска погибија у рату. Пошто се нису легитимисали као хероји, пред њима је у послератном периоду нов задатак – да сачувају нацију, територију, обезбеде потомство. Али, мушкарац, осрамоћен и понижен (ратним искуствима) нема више снаге за обнову заједнице. Тиме је мушка родна улога, која је дефинисана обичајним и законским нормама, и као таква до тада фигурирала и у уметности, изневерена, и (заувек) одбачена. О томе заправо, пишу и Растко и Црњански. То је доминантна идеологија, тема, стилско-поетска одлика поетике Растка и (раног) Црњанског. Тако бар мисли Кристина. Већина Срба са Косова и Метохије, чини се, мисли другачије, и радије би послушала Косовске сонете, него песме Откровења. Не зато што не може да докучи родну теорију, већ зато је сувише иживела националну праксу. И верује, макар и у заблуди била, да невоље са родним идентитетом аутоматски означавају губитак националног (српског) идентитета.
Шта онда, осим родољубивог поклича (који, дакако, није обавезујући, а уз то је, зар не, поготово на Космету, и политички некоректан) још недостаје у Кристининим опсервацијама?
Ако су Растко Петровић, као и неки други писци српске модерне (Црњански, Настасијевић, о зенитистима да и не говоримо), толико самосвојни и посебни, неукалупљиви у постојеће стилско-поетске моделе, и ако то све знамо, а Кристина нам и додатно појашњава, зар није онда време да и наши историчари и теоретичари књижевности (а Кристина је управо то) формирају нову теорију од саме праксе, продукују нове појмове и термине који одражавају српско уметничко-интелектуално искуство? То је, последњих деценија, рецимо, урадио Михаил Епштејн (После будућности. Судбина постмодерне) извршивши нову историјску периодизацију руске књижевности, дајући јој посебно теоријско утемељење, чиме је ову националну литературу додатно учинио још релевантнијом у светским оквирима (поготово ону настала у Совјетском Савезу током двадесетог века). А проучаваоци српске књижевности деценијама дела наших најзначајнијих писаца и уметника тумаче искључиво примењујући увезене теоријске моделе (углавном са Запада, ређе из Русије), укалупљујући њихове опусе у стилске формације, правце и покрете који одговарају периодизацији западноевропске историје књижевности. И тако Растко Петровић, Милош Црњански, Момчило Настасијевић, и многи наши други писци, уместо да у свести, бар домаће, читалачке публике буду осенчени као уметници који су створили нешто аутентично српско а непоновљиво у светским размерама, живе као успешни епигони великих светских стваралаца, који су, или са знатним закашњењем, или готово истовремено, одговарали на захтеве времена који су долазили из такозваних европских средишта културе. А то није тачно. Барем Растко, и Црњански, што и Кристина, макар имплицитно, тврди, нису били никакви епигони, већ самосвојни ствараоци, који су европску културу и уметност савршено добро познавали, и, у дијалогу са балканском традицијом, значајно надограђивали, осећајући се, с правом, као равноправни, чак и супериорни, део ње.
А Кристина има и додатну обавезу да то учини. Јер она епоху међуратне књижевности, и европске и српске, веома добро познаје. И свесна је да је то тежи, али једини исправан, па тиме и могућ, пут. Који је, рецимо, а то и сама Кристина наглашава, одабрала њена колегиница Џудит Батлер, прихватајући, после објављивања књиге Невоље с родом, позицију двоструке маргиналности, због политичке некоректности, односно непристајања на универзалну, монолитну и фиксирану природу мишљења. Да ли, када тврди да су управо теоријске претпоставке Џудит одговарајући теоријски провизоријум за разматрање полног/родног идентитета у поетици Растка Петровића, Кристина једнако некоректна, или се, напротив, осветљавајући прећутани, а доминантни слој Растковог дела, не напуштајући, при томе, ни политички коректан исказ, приближила двоструком центру?
Реторско питање, наравно.

Александар Дунђерин
Извор: dundjerin

ПОГЛЕДАЈТЕ: ВИДЕО ЗАПИС >>

ПОСЛУШАЈТЕ: АУДИО ЗАПИС >>

ПОГЛЕДАЈТЕ: ФОТОГРАФИЈЕ >>