Zašto je važno čitati Ristanovića

Текст: Радио Контакт плус (Александар Дунђерин)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“

Петар Ристановић је вероватно најзначајнији српски историчар нове генерације. Такву репутацију стекао је у претходне две године управо на Косову и Метохији. Део овдашњих медија који извештавају на српском језику афирмисали су његов научно-истраживачки рад и цитирали га као ретко ког интелектуалца из Београда, изазвао је велико поштовање и међу својим косовским колегама, а током 2020. и 2021. године четири пута је гостовао у Грачаници и у Косовској Митровици, последњи пут 4. новембра у Приватном културном центру „Акваријус“, што је био и повод за настанак овог текста.
Разлог за неочекивано срдачан пријем једног историчара у широј јавности Косова и Метохије свакако јесу теме које је Ристановић истраживао претходних година. Последње две деценије постојања социјалистичке Југославије, положај Србије у федерацији и криза на Косову веома су важна питања (поготово за косовске интелектуалце) која до сада нису привукла већи број српских историчара. Међутим, постоји још један, мање истицан разлог што су Ристановића дела на овом простору читана, и што се његова реч, његови ставови, поштују и преносе. Од историчара, и од историјске науке, очекује се да сведочи истину, да буде објективна, утемељена на поузданим изворима и архивској грађи. У идеалном случају историчар приликом истраживања не би смео да буде оптерећен ни сопственим идентитетом (националним, верским), нити било каквим идеолошким ставовима, али ни идејом патриотског деловања. Петар Ристановић се у својим научним радовима, али и у јавним иступима, приближио као ретко ко од својих колега том идеалу. То никако не значи да су његова дела загледана у прошлост, без икакве свести да могу да утичу на будућност. Задатак историчара јесте да предочи реално историјско стање ствари, изведе одређене закључке у вези са темом коју истражује. На читаоцима (пре свега оним који имају политичку моћ) је да прихватајући поуке из прошлости боље разумеју садашњост и створе предуслове за другачију (бољу) будућност.
Ма колико се претходно речено чинило као подразумевајућа функција историје као научне хуманистичке дисциплине, данас је нужно опет истицати та општа места, будући на суморну слику савремене српске историографије. Сведоци смо, наиме, да су српски историчари данас постали безмало медијске звезде због дугогодишњег сукоба два клана на Филозофском факултету у Београду, оличених у (дневно-)политичком деловању Николе Самарџића и Милоша Ковића. На тај начин створена је погрешна слика како се српска историјска наука данас утемељује на два крајње ненаучна становишта – национално-романтичарском (Ковићевом) и анационалном и антинационалном (Самарџићевом). Петар Ристановић је изван тих кланова, и зато је, уколико тежимо сазнању, и уколико не желимо да будемо изманипулисани, важно читати његове књиге.

Темељи нове књиге нашег истакнутог историчара („Илузија моћи. Српски критички интелектуалци и комунистички режим“), коју су 2020. године објавили Фондација „Александар Невски“ и ИП Принцип из Београда, постављени су током истраживања обављеног за потребу израде докторске дисертације „Српска интелектуална елита и косовско питање 1974–1989“, одбрањене на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, у децембру 2018. године. Део дисертације посвећен косовском питању проширен је и објављен као засебна књига, под насловом „Косовско питање 1974–1989“ (Прометеј, Нови Сад, 2019).
Управо та, претходно објављена књига, разбила је многе стереотипе и попунила белине на страницама историје овог још увек незавршеног процеса, замагљеног честом (зло)употебом историје у политичке сврхе. Петар Ристановић је тако постао први историчар који се са научног аспекта, тридесет година касније, када се архивска документација ставља на располагање историји, веома озбиљно позабавио овим питањем. А то је за српску историјску науку, као и за све људе који живе на простору Косова и Метохије, од пресудне важности, јер о косовском питању готово ништа до сада се није знало, иако се много разговарало и полемисало. Патриотски занос најчешће је на овом простору испред чињеница и историјских аргумената. А историографске чињенице неумољиво указују, може се закључити на основу читања књиге „Косовско питање 1974-1989“, како су готово све политичке одлуке у назначеном периоду биле доношене искључиво зарад интереса појединаца, односно ондашње (мултинационалне) политичке елите, те да ни у једном случају нису биле резултат родољубивих осећања, националних или државних интереса, бриге за интерес (било ког) народа.
А истина је и то, казује нам Ристановићево „Косовско питање“, да не постоји доказ да су демонстрације (дакле демонстрације, а не бунт или побуна) на Косову 1981. године имале директно антисрпски предзнак, већ су почеле као (можда и оправдани) социјални бунт студената (мало је познато да је приштински универзитет у то време имао највише студената после београдског универзитета а најгоре услове у ондашњој СФРЈ), али су убрзо злоупотребљене од стране маргиналних илегалних сепаритистичких група које нису, међутим, имале подршку политичких и безбедносних структура на Косову. Ристановић, наиме, експлицитно наводи да су илегални сепаратистички покрети на Косову успели да изазову побуну 1981. године искључиво зато што је њихово деловање од стране покрајинских власти прикривано; разлог тог прикривања је страх ондашњих албанских руководилаца (пре свих Махмута Бакалија) да уколико признају федерацији проблем могу да остану без положаја. Тај страх, а не тежња ка војвођанској независности, нагнао је и Бошка Крунића и покрајинско руководство Војводине да чак ни после догађаја на Косову из 1981. године не подржи републичко руководство Србије, не желећи да прихвати да догађаји на Косову имају било какву везу са уставним променама из 1974. године; зато и српски политички руководиоци са Косова током осамдесетих година прошлог века у бунту српског народа виде националистичко дивљање подстакнуто из уже Србије, а не оправдани револт својих сународника. А тај револт оспорава још једну заблуду у коју многи Срби и данас верују. Наиме, разлог исељавања Срба са Косова током читаве друге половине 20. века, а и у 21. веку, многи посматрају кроз призму економских разлога. Ристановић међутим износи необориве тврдње да су у питању били различити облици дискриминације Срба (немогућност политичког деловања, немогућност запослења, угрожена безбедност).
„Косовско питање 1974-1990“ жели да превлада још један стереотип о Косову и Метохији. Реч је о терминолошком питању, мада оно нужно има и политичку конотацију. Да ли је појам Косово и Метохија израз српског становишта, а појам Косово представља албанско становиште? Став Петра Ристановића је да ако та подела буде имала поменуте политичке импликације, дугорочно гледано може да има веома лоше последице. Јер иако рећи Косово и Метохија значи нагласити оно што пише у Уставу Републике Србије, Ристановић подвлачи да се чешће у историји среће појам Косова (без Метохије) те да се у документима из двадесетих и тридесетих година прошлог века (која нису албанска) помиње искључиво Косово.
Нова Ристановића књига „Илузија моћи. Српски критички интелектуалци и комунистички режим“ је заправо наставак претходног истраживања, обухвата исти период југословенске, односно српске историје, али се мање односи на Косово и Метохију, заправо тиче се јужне српске покрајине само у оном делу где косовска криза утиче на процесе који су довели до распада СФР Југославије. У фокусу интересовања су српски интелектуалци и њихова улога у политичким збивањима у Југославији.

Ристановић у „Илузији моћи“ износи тезу да су домети деловања критичке интелигенције били веома ограничени и да се права моћ налазила у тоталитарној партији која је креирала све процесе и догађаје у једном затвореном друштву. Идеје које је интелигенција покушавала да шири заправо никада нису стизале до „маса“. На тај начин Ристановић у значајној мери оспорио раширене стереотипе о потпуној одговорности српских интелектуалаца за распад Југославије. Зато и Милош Тимотијевић (из Чачка) истиче у приказу Ристановићеве књиге да су њене највеће вредности „утемељен став о ограничености утицаја критичке интелигенције у српском друштву током епохе социјализма, указивање на велики број доступних историјских извора који се сада први пут користе, као и веома прецизан закључак да су Савез комуниста и институције под његовом контролом имали истинску моћ у друштву.“ Није, дакле, наглашава Тимотијевић, „било завере српских националиста у редовима интелигенције који су својим деловањем покренули распад земље (што је доминантни дискурс у јавности), јер је он већ био условљен и покренут деловањем главних актера у Савезу комуниста у контексту сепаратистичких етничких концепција руководстава република и покрајина СФРЈ“.
Међутим, то није једини стереотип који Ристановић оспорава. За њега су заслужни пре свега западни медији (и пре публицисти и новинари него историчари) који су током деведесетих година прошлог века имали задатак да за сво зло на Балкану окриве тадашњу СР Југославију и Социјалистичку партију Србије коју је предводио Слободан Милошевић. Друга заблуда о којој говори „Илузија моћи“ тиче се нас самих. Наиме, и многи историчари, а поготово историчари и проучаваоци књижевности, велику улогу у наводном националном заокрету Србије, а поготово дешавањима на Косову која су довела Слободана Милошевића на Газиместан, приписују управо српским интелектуалцима, често их представљајући као национално освешћену српску интелегенцију. Историјска чињеница је, о чему „Илузија моћи“ убедљиво сведочи, да нити је дошло до било каквог националног заокрета Србије после распада СФРЈ, нити се током осамдесетих година прошлог века може говорити о постојању и видљивом деловању некакве српске националне интелектуалне елите, изузев ретких појединаца из редова Српске шравославне цркве (Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић, донекле и Иринеј Буловић) који после 1981. године дижу глас. По мишљењу Петра Ристановића једини у правом смислу те речи српски дисидент током СФРЈ био је Милован Ђилас. Професорима „праксисовцима“, који комунистичку партију критикују са левих позиција (тражећи од ње да буде још комунистичкија), иако после дешавања 1968. године остају без посла на факултету, ипак није ускраћена плата, док Добрица Ћосић, иако јесте у сукобу са Партијом, помоћ не тражи од колега са Запада, већ искључиво унутар комунистичких кругова. Нико од њих, па ни представници „црног таласа“ у југословенској кинематографији или представници „прозе новог стила“ у књижевности, нису националисти; најнационалнији је Борислав Михајловић Михиз (али за ондашње услове, данас би његово деловање било означено као умерена национално-грађанска струја). Националистичке побуде нису узроковале ни побуну четрдесеторо српских писаца који ће у јесен 1985. године потписати Отворено писмо Друштву књижевника Косова, протестујући против, како су истицали, непрекидног сужавања свог животног и духовног простора, непрекидног гушења сопственог језика. То јавно писмо, које је изазвало велики скандал и у редовима Комунистичке партије Југославије, није имало извориште у националном деловању српских писаца са Косова, те је зато и амбијент у ком је настајала литература на Косову током деведесетих година прошлог века (дакле после доласка Слободана Милошевића на власт) подсећао на период социјалистичког самоуправљања; био је то покушај да се комунистичка идеологија заодене у националистичко рухо и од уметности речи створи синтеза комунизма и православља, један до тада невиђени комунистичко-православни литерарни хибрид.
Али и друштвено-политички хибрид, симболично најављен поразом Борислава Пекића на првим вишестраначким изборима у СР Југославији након Другог светског рата. Пекић је изгубио од анонимног политичког противника, а Србија је изгубила шансу да изгради једно национално-грађанско, национално-демократско друштво, остајући социјалистичка држава у пуном капацитету, држава где се показује да су комунистичка идеологија и методолгија владања историјска константа и доминанта.

Зато и не треба да чуди што се после читања Ристановићевих књига пројављује горко сазнање да је Косово било независније у периоду од 1974. године до 1990. године, него данас, када га признају многе државе света; и да је већ 75 година једино питање не то да ли је Косово српско, него да ли треба да буде независно или да постане интегрални део (Велике) Албаније.
Све ове истине Петар Ристановић обједињује у две до сада објављене књиге, које, иако су историогтрафске, писане су врло занимљивим језиком, једноставним за разумевање и онима који нису историчари. Срећом, по њега и по српску историјску науку, на Косову и Метохији, у Грачаници и у Косовској Митровици, током претходне две године наишао је на спремне и добронамерне саговорнике. Његове колеге историчари (Јован Алексић, Александар Гуџић, Милош Дамјановић и Милош Тимотијевић из Косовске Митровице), можда нису сагласни са констатацијом да је српска историографија и српска стварност омеђена тмином и празнином, али јесу спремни да слушају, разговарају и полемишу, траже проблеме и решења, доказујући на тај начин да „провинција“ често боље разуме стање ствари у друштву од средишта „урбане“ културе.
Отуда не треба да чуди што се централне промоције Ристановићевих књига већ другу годину заредом не одржавају у Београду или у Новом Саду, већ у Грачаници и у Косовској Митровици. И да су изузетно посећене и слободне.

Извор: Радио Контакт плус >>