Zorica Jovanović: Najsrećnija glumica na svetu

Фотографије: Сунчица Андрејевић („Алтернативна“)

Првакиња дечијег позоришта „Бошко Буха“ у Београду, Зорица Јовановић, има за собом вишедеценијско искуство у глуми и преко 4.000 представа. Због љубави према позоришту пропустила је шансу да буде део сада култне серије „Камионџије“. Не жали због овог избора, а потврда њеном раду је и низ награда. Ова готово осамедесетогодишња глумица прошле недеље боравила је у Косовској Митровици. Пред Митровичанима је, у оквиру III Фестивала женског стваралаштва у ПКЦ-у „Акваријус“, извела монодраму по тексту Моме Капора, „Белешке једне Ане“. Са најмлађима је претходно уз гитару изводила дечије песме. „Моја љубав! Радост кад долазим!“. Овим речима је описала посету Митровици у којој није први пут. Раних двехиљадитих обишла је Север Косова и поједине општине на југу уз активисткиње Васиљку Војиновић и Ружицу Симић. И тада уз своју гитару. После извођења монодраме, разговарали смо о глуми, позоришту, њеним животним приликама и изборима. „Волите то што радите, волите своју уметност, ако сте себе нашли ту, не одустајте никад, идете за лепотом и радите! Много радите! Никад не реците да је нешто тешко, јер то што је тешко – то је лепо када га превазиђете и победите!“ Њена је порука будућим глумцима.

У јавности сте препознати по извођењу монодраме „Белешке једне Ане“. Премијерно сте је извели јос 1971. Како је све почело?
Изводим је јако дуго. Мома Капор ме је изабрао за ову улогу. Водио је своје ћерке, Ану и Јелену, на представу Биберче у позориште „Бошко Буха“. Играла сам улогу Биберчета када је оно мало. Свом пријатељу режисеру, Александру Ковачевићу, рекао је да хоће Ану да игра глумица која је играла Биберче. И тако смо почели да спремамо монодраму. Премијера је одржана у тадашњем Театру поезије, где је сада Академија 8, у Немањиној улици.
Играла сам преко 700 представа, не рачунајући 300 које сам играла са Музичком омладином. Увек је било много света, знали су већ текст напамет. Мома Капор је био популаран и Белешке једне Ане су биле популарне, тада се Базар читао много управо због Бележака.
Тако сам поред мог посла у позоришту – извођење дечијих представа, које сам обожавала, имала и ту срећу да узмем своју гитару, џинс костим и да путујем по Југославији. Тада сам, рецимо, у Сарајеву имала по четири представе дневно. У Скопљу, Загребу, Новом Саду, Сплиту… Обишла сам и Србију. Било је сигурно преко 1000 Ана.
Онда сам једно време престала са извођењем.

Зашто?
Просто сам мислила да је време. Много сам радила у позоришту. ‘Глумац је у пензији’ кажу, али глумац никад није у пензији. Тако сам кренула путем да испуњавам своје жеље, да рецимо научим руски, јер сам, на пример, желела да знам како звучи Достојевски на руском. Радила сам монодраме на руском, била сам на фестивалу Достојевског у Русији, гостовала сам у Самару, Казању… Одржавала сам радионице са децом из Руско-српског пријатељства, учила сам их српски језик. Онда сам се, да кажем, мало занела тим. Зато што – учити једну монодраму на руском, рецимо Нетачку Незванову, или Бедне људе, или Пушкина, Евгенија Оњегина, Марину Цветајеву – то је једна сасвим друга преокупација. Некако сам мало заборавила на Ану. Онда су ме позвали у једну библиотеку у Борчи, хтели су Белешке једне Ане. Запитала сам се – како ћу сад са овим годинама? Рекла сам себи – нема везе, то је римејк. Римејк како је некад било. Момин текст је и дан данас савремен и треба да се игра. Тако сам наставила да играм римејк Ане и да се сећамо Моме Капора.

Играли сте у Белим лавовима Лазара Ристовског. Деценијама сте у глуми, али сте се тек, рекло би се, недавно појавили на филму. Шта се догодило да је било потребно толико година?
Зато што ме је, када сам дошла у позориште Бошко Буха, Гордан Михић позвао да снимам Камионџије.

Једно од мојих питања се тиче управо Камионџија.
Да, тада су већ рекли да ћу бити њихова Џулијета Масина. Требало је да будем једна врло популарна особа. Међутим, у нашем позоришту почео је да се ради “Голи краљ”, а требало је да дођем на прву пробу где нисам имала ни текст. Управници сам рекла да не могу да дођем на пробу, јер снимам. Она ми је одговорила – снимајте, али дођите по радну књижицу сутра. Морала сам да изаберем. Изабрала сам позориште. Павле Вуисић се јако наљутио, као и Гордан, јер им одлази глумица. И заборављена сам. Много сам радила у позоришту, била сам посвећена. Подсетићу да сам одиграла преко 4.200 представа. Не бих имала времена да играм на серији. Али и дан данас сам срећна!

Није Вам жао због таквог избора?
Не! Увек кажем да сам најсрећнија глумица на свету. Пре него што сам код Лазе (Лазар Ристовски) играла, играо се поново „Голи краљ“ због којег сам морала да напустим снимање Камионџија. Ту сам имала улогу Министра нежних осећања за коју сам добила Златног ћурана, Награду Гите Нушић-Предић, у Котору награду на Дечијем Фестивалу, у Бања Луци… Значи, нешто се догодило и после толико година и добро је што сам направила такав избор. То је нека интересантна веза. Напустила сам тада снимање, али су ме касније опет дочекале награде.

Какви су Вам утисци са тадашњег снимања филма?
Било ми је чудно, али и све интересантно. Мира Бањац ми је помагала, била је врло колегијална. Било ми је лепо са свима њима. И касније су ме на премијери и представљали као Џулијету Масину.

Шта Вас је толико дуго задржало у позоришту?
Све. Живот цео. Играла сам најлепше улоге, од Пепељуге, преко Биберчета, до Пинокиа… Играла сам и мушке и женске улоге. У мом позоришту зато нема нико већи број изведених представа. То је било неко моје детињство, које иначе није било весело. Ту сам имала весело детињство. И деца! Обожавам децу. Трептим када чујем децу да долазе, да се смеју, да навијају. Ја сам најсрећнија глумица на свету!

С озбиром на број деценија проведених у глуми и у позоришту, можете ли да направите разлику између глуме и позоришта некада и сада? Шта је то што је другачије данас у односу на године када сте почињали са глумом?
Када сам гледала позориште, док сам још била на академији, жудела сам да дођем ту, јер сам видела да се игра тако истински. Увек су нам говорили да када играмо за децу да играмо као за одрасле и још боље него за одрасле. То је било попут руског позоришта, јер су нам тадашњи редитељи и дошли из Русије, студирали су тамо. Они су радили по моделу да је то била ‘глумачка завера’. То је уметност позоришта – кад сви горимо, да се све одбаци и да се само мисли на извођење и онда то блиста. Сада је мало дугачије. Прихватам ново, волим што су глумци слободни да се опробају у више улога, али јесте разлика велика. Сада су представе – пројекти. Ту играју дивни глумци, али сви су много заузети. Са друге стране, мени то даје за право да искористим своју слободу – да учим руски, да учим представе на руском, да сама од себе створим нешто. Требало би да се уклопимо у то на неки свој начин.

Упоредили сте глуму некад и данас. Оно што ипак често чујемо од глумаца јесте да им је тешко.
То је било и некада када су говорили – ‘ево долазе глумци, склањајте веш’. То је вечито тако. То је наша судбина. Не можете се обогатити. То ретко ко може. То да је тешко – мени је то радост. Како може радост и љубав да ми буду тешки? Не може. Уосталом, увек сам волела оно што је теже. Волим да ми је нешто тешко и да то превазиђем. Можда је некад и тешко стати на сцену, некоме да почне, зависи како ко осећа. Али, ја сам увек трептала од среће да изађем на сцену.
То што је то тешко. Ово, на српском, мени је све лако. А сада је додатни изазов да то исто на руском одглумим. Да говорим Достојевског на руском, али да то тече као што теку Белешке једне Ане, или било који други текст… То је то. Мене то што је тешко узбуђује да превазиђем.

Шта је Ваша порука будућим глумцима?
Да воле то што раде, да воле своју уметност, да ако су себе нашли ту, да не одустају никад, да иду за лепотом и да раде! Много да раде! Да никад не кажу да је нешто тешко, јер то што је тешко – то је лепо када га превазиђете и победите!

Извор: Алтернативна >>