Scensko ćoše: „Čekajući Godoa“

Позоришна представа „Чекајући Годоа“, по тексту Семјуела Бекета, биће изведена у галерији „Акваријус“ у петак, 21. априла 2017. године. Почетак представе заказан је за 20 сати. Редитељ овог комада је Дејан Цицмиловић, а играју Милица Мандић (Естрагон), Љубица Радомировић (Владимир), Дуња Николић (Поцо), Катарина Јеличић (Лаки).
После представе, око 22 сата, у галерији „Акваријус“ биће одржана свирка музичке групе Comme il faut >> коју чине Леа Јевтић (вокал, гитара), Марина Башић (вокал) и Кристина Дуловић (виолончело).
Карте за поменуте догађаје могу се купити у галерији „Акваријус“ од 19. априла 2017. по ценама од 100 динара (за представу или свирку), односно 150 динара (за оба догађаја).

Ово је укупно седмо извођење „Чекајући Годоа“, прво пред митровачком публиком.
Испитна представа из треће године, студенткиња четврте године глуме на Факултету уметности у Косовској Митровици (у класи ванр. проф. Дејана Цицмиловића и сарадника у настави мр Немање Савковића), своју премијеру доживела је на Стеријином позорју младих у Новом Саду 2016. године. „Чекајући Годоа“ је потом гостовала и на фестивалу Јунски рок у Београду (у Установи културе „Вук Караџић“), фестивалу Пркос у Књажевцу, те на Урбан фесту у Нишу. Представа је изведена и у београдском Звездара театру, као и на сцени Народног позоришта Приштина у Дому културе Грачаница.
На прошлогодишњим фестивалима, „Чекајући Годоа“ имала је запажене успехе. Катарини Јеличић додељена је на Урбан фесту у Нишу награда „Наиса“ за женску епизодну улогу, а на фестивалу Пркос у Књажевцу награда за сценски говор. Љубица Радомировић проглашена је на фестивалу Пркос у Књажевцу глумицом вечери, а припала јој је и специјална награда за глумицу фестивала.

„Чекајући Годоа“ слови за најважније дело ирског књижевника, драматурга и романописца Семјуела Бекета (1906-1989). Овај текст, „трагикомедија у два чина“ (како га је означио сам аутор), који је доживео бројна извођења и на сценама широм Србије, најчешће је означаван као драма апсурда, по много чему коресподентна са основним постулатима филозофије егзистенцијализма. Бекетова драма се, у филозофском смислу, бави круцијалним питањима човековог постојања (нихилизам, религиозна осећања, однос према Богу, постојање Бога), али проблематизује многе друштвено-политичке појаве које су обележиле 20. век (ирско виђење Велике Британије којом влада бахата елита обесправљујући радничку класу, француски отпор Немачкој, Хладни рат), али и многа етичка питања (пре свега хришћански морал и толеранцију).
Семјуел Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса. У циљу приказивања апсурдности живота и човекове беспомоћности, Бекет напушта уобичајени драмски заплет и замењује га низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете. Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.
Представа чију режију потписује Дејан Цицмиловић поштује, у основи, пишчеву идеју и логику радње, али наглашено кореспондира са савременим историјским, друштвено-политичким тренутком у свету, али и код нас. Због тога је веома занимљиво, и значајно, погледати како апсурд данас доживљава изузетно млада глумачка екипа која живи и ствара у времену у којем је свет уздрман друштвеним променама, а појединац суочен са невероватном количином разних облика политичког и економског насиља, изопштен из друштва, оптерећен неизвесношћу сутрашњице, безнађем. Да ли и у другој деценији 21. века, стасавају генерације које су свесне да човеку и данас, баш као у Бекетовој драми, не преостаје ништа друго него да чека да се чудо деси, звали га Годо, или како год ко жели? Или, можда, та питања, која се претварају у крик, који после завршетка представе постаје још гласнији, представљају заметак бунта и некакав другачији одговор на старо питање: „Да ли сам спавао док су други патили?“
Други интересантан моменат у вези са овим извођењем „Годоа“ налази се у идеји да мушке ликове тумаче искључиво – жене. Имајући у виду психолошка тумачења Бекетове драме (по Јунгу), која у први план стављају сукоб мушког и женског принципа (Естрагон-Владимир), веома је занимљиво погледати како је овај феномен доживљен из женског угла.

Видео запис са представе „Чекајући Годоа“ одигране у Књажевцу >>

Режија
Дејан Цицмиловић

Рођен 1971. године. Средњу глумачку школу завршио у Нишу, у класи Миме Вуковић Курић. До 1993. године био у сталном ангажману у Театру „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу. Тада уписује глуму на Факултету уметности у Приштини, у класи професора Светозара Рапајића. Дипломирао је 1997. године представом „Љубавник“ Харолда Пинтера (Ричард) у Театру „Бојан Ступица“ у Београду.
У позориштима у Крагујевцу, Нишу, Приштини, Зајечару, Београду, Крушевцу, Лесковцу, Косовској Митровици, као и на филму и телевизији, одиграо више од стотину улога. Режирао у аматерским и професионалним позориштима преко четрдесет представа по делима Станковића, Нушића, Поповића, Симовића, Стерије, Шекспира… За свој рад добио двадесетак награда на позоришним фестивалима у земљи и иностранству.
На драмском одсеку (група за глуму) при факултету хуманистичких наука у Нишу радио као асистент на предметима Сценски говор и Техника гласа. Од 2009. Године (у звању ван. професора) предаје глуму на Факултету уметности у Косовској Митровици.

Играју:

Милица Мандић, у улози Естрагона

Рођена 13. 3. 1995. године у Приштини. Завршила је Економско-трговинску школу и American School of Kosovo. Од 2010. године је члан Театра ГЕТО из Грачанице, са којим је прво радила представе за децу и омладину, а сада кроз радионице глуме ради на новим представама са младим члановима овог тетатра. Факултет уметности у Косовској Митровици (драмски одсек) уписала је 2013. године. У току студија имала је два професионална ангажмана у Народном позоришту Приштина, у представама „Баш Баш Челик“ (режија Милан Караџић) и „Кир Јања“ (режија Дејан Цицмиловић).

Љубица Радомировић, у улози Владимира

Рођена 11. 6. 1994. године у Ужицу. Студент је четврте године глуме на Факултету уметности у Косовској Митровици. Први професионални ангажман имала је у Народном позоришту Приштина, у мјузиклу ,,Баш Баш челик”. Играла је у представи ,,Шума” у режији Милоша Цветковића. Добитница је награде за глумицу вечери на студентском фестивалу ,,Светозарево”, затим и на фестивалу ,,Пркос” у Књажевцу за улогу Владимира у представи „Чекајучи Годоа“ по тексту Самјуела Бекета.

Дуња Николић, у улози Поцоа

Рођена 2. 6. 1993. године у Новом Саду, где је завршила средњу балетску школу. До уписа на Факултет уметности у Косовској Митровици (2013) бавила се фолклором. Тада се сели у Косовску Митровицу, где оснива Балетски студио за децу, који ради и у Зубином Потоку. Професионално је сарађивала са Народним позориштем Приштина, глумећи у мјузиклу „Баш Баш Челик“. Велики је љубитељ паса.

Катарина Јеличић, у улози Лакија

Рођена 29. 7. 1994. године у Јагодини. Студент је четврте године глуме на Факултету уметности у Косовској Митровици. Први професионални ангажман имала је у Народном позоришту Приштина, у мјузиклу ,,Баш Баш челик”. Играла је и у представи ,,Кир Јања” (такође у истом позоришту). Поред позоришних улога тумачила је лик Ленке у серији ,,Комшије“ (режија Милан Караџић). Учествовала је на такмичењу из беседништва у Сремској Митровици, као и на Данима Данила Лазовића у Прибоју где је освојила треће место. На фестивалу „Пркос“ у Књажевцу освојила је награду за сценски говор. Добитница је и награде за најбољу епизодну женску улогу на ,,Урбан Фесту“ у Нишу, тумачећи лик Лакија из Бекетовог комада ,,Чекајући Годоа“.

Иста глумачка екипа имала је током априла 2017. године два наступа у галерији „Акваријус“:
у представи „Земља јесмо“ >> (видео запис >>)
у перформансу „Корак ка променама“ >>