Mala sveska o velikom svetu

Дарија Машковић је победница првог циклуса Књижевних окршаја који су одржани у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици. Штампање књиге песама Жврљотине представља, тако, са једне стране, награду коју је освојила на поменутом такмичењу, а са друге стране, имајући у виду да је њен песнички првенац објављен у едицији „Млади ствараоци“ Књижевног друштва Косова и Метохије, покушај да се, први пут после дуже времена, представи најмлађа генерација косовских писаца која пише на српском језику (у овој едицији, поред Дарије, налазе се и кратке приче Вука Пантовића Страх смирења и стихови Тамаре Орловић Плаво око). Ови средњошколци претходне две године имали су низ јавних наступа у „Акваријусу“, где су, на окупљањима која су подсећала на некадашње слем вечери (посебно актуелне у америчким клубовима осамдесетих година прошлог века, али популарне и данас у великим центрима културе), пред стручним жиријем и бројном публиком, представљали своје књижевноуметничке радове, размењивали своје погледе на живот и свет, полемисали, речју, исказивали сопствене стваралачке потенцијале. Дарија је, поред Вука, имала довољно надахнућа, стрпљења, жеље и воље да своје прве литерарне радове уобличи, током две године рада, у књигу. Тако су настале Жврљотине. Оне су, као и већ поменута проза Вука Пантовића, између осталог, последица и резултат двогодишњег праћења рада митровачке омладине која је показала изражени сензибилитет за уметност речи.
Жврљотине, односно шкработине су, по дефиницији (која се пре свега односи на цртеж или слику), без смисла или вољне радње повучене црте по папиру или по некој другој подлози. Именовати сопствено сликање или писање жврљотином, на први поглед указује највише на то са којом лакоћом аутор ствара дело, те како се неформално, па помало и поспрдно односи према идеји да слике представи у галерији, а песме или приче штампа између корица књиге. Када зрели и остварени ствараоци (попут, рецимо, познатог хрватског ликовног уметника Данила Дучка) именују тим појмом своју изложбу, несумњиво да ће критика у таквом називу препознати иронију; као што ће, када крагујевачки студенти своју изложбу наслове Жврљарт, уочити бунт, тумачити је као врсту одговора на кризу у савременој уметности. Међутим, када се на такав потез одлучи гимназијалка, и то у књижевном медију (а поред тога на корице књиге стави своје ликовне „жврљотине“), читаоци, будући да Дарија Машковић иза себе нема претходни рад, могу да се нађу у недоумици – да ли ауторка жели да укаже на то како њени стихови немају довољну вредност да буду названи поезијом, или се, заправо, поиграва, и са називом, и са песништвом, и са читаоцима.
Ипак, и Даријине Жврљотине далеко су од жврљотина. Реч је о прецизном запажању свакодневице, скоро коментаторским записима са улица Косовске Митровице (у првом циклусу Продата свеска) или са улица европских градова (Москва, Верона, Трст) у којима је боравила (у другом циклусу Замало нешто). Њене песме и песме у прози непретенциозне су, али нимало наивне. Ниједна није насловљена, тако да, посматране у целини, Жврљотине јесу заправо лабаво повезани исечци из свакодневице 21. века, хаотичне, песникињи и читаоцима често неразумљиве, у којој се, у брзом, вртоглавом ритму, смењују слике стварности и фантазије, реални и измаштани предмети или предели. У тим крокијима, брзопотезним запажањима, увек ће се наћи, поред лирског субјекта, по један лик (родитељ, ближњи љубавник, пријатељ, познаник, случајан пролазник), којем се персона песника обраћа, и којем, најчешће, посвећује песму. Предели, предмети и ликови смењују се на папиру књиге Дарије Машковић истом брзином као што се смењују и слике на екрану телевизора испред којег седи човек који нервозно путем управљача мења канале.
Ипак, то је концепт, а не случајност. Није овде у питању немоћ младог писца да задржи пажњу на детаљу, да га разради, посвети више пажње дескрипцији или рефлексији. Даријине песме нису набацане, насумично распорођене, нажврљане, нашкрабане. Напротив, структура збирке пажљиво је осмишљена. У првим песмама свет је посматран из инфантилне перспективе (персона песника се игра са луткама), а како збирка одмиче читалац упознаје једну (емотивно и сексуално) зрелију персону песника (прелази пут од конзумирања прве цигаре и прве заљубљености, до разочарења у љубав и окружење), која је, напослетку, спремна да саопшти своје мисли о уметности и бесмртности, о материјалности и духовности, о љубави и смрти. Ако су на почетку Жврљотина Даријини саговорници биле барбике, на крају ће то бити проститутка (за коју, није безначајно, песникиња има много више разумевања него за „морално исправне“ грађане које, као и себе саму, осуђује да су, чувајући тело, продали душу). Градација, у погледу осећања, дубине мисли, израза и идеје – очигледна је, и представља основно стилско средство и композиционо начело приликом обликовања књиге.
Лексика је у Жврљотинама огољена, без метафора, без поетизације, доминира колоквијални говор, прожет жаргонизмима и ласцивним исказима, неретко и псовкама. Стихови и строфе неправилног су облика, стихови су често дуги, неосетно прелазе у песму у прози, а ритам се углавном остварује лајтмотивима и рефренима, анафорама, асонанцама и алитерацијама. На овом, стилско-језичком и метричком плану Дарија Машковић је потпуно доследна, али се одаје и као аутентична, самосвојна ауторка, подједнако удаљена од свих данас актуелних тенденција у српској поезији – од конформистичких башкарења у метафоричкој неодређености, од „language poetry“, односно од ларпурлатизма сведеног на језичку комбинаторику, али и од једноставности поезије на трагу песништва Чарлса Буковског, као и од рефлексивне, љубавне и родољубиве лирике патријархално-херојског типа српског романтизма.
И поред побројаних одлика, чини се да је Дарија Машковић, вероватно несвесно, ипак јесте на трагу „новог романтизма“. Не на начин да афирмише категорије узвишеног, генија, концепт романтичарске ироније или пантеизма, мотиве ероса и смрти, још мање тему (националне) историје и традиције. Реч је пре о слободи романтичарског субјекта, његовом сталном отпору према свету, некад пасивном, некад активном. Тај отпор према дехуманизованом свету сакривен је, најчешће, у белинама између редова, али понекад заискри као поента песме, њен закључак:

Хајде, хајде са мном, хајде да вриштимо
Нас двоје,
град се и онако никада неће пробудити.

Ал\’ ти шапни себи
јебем ли вам мајку
и скочи
Скочи сине
да умреш млад
да умреш бесан
што раније ниси скочио.

Такав, хладан, незаинтересован свет, којег испуњавају сујетни људи, омогућио је Дарији Машковић да, понекад, иронијом освежи своја размишљања о животу, људима, љубави, или, као у овим стиховима, о уметности:

Јер за уметност
потребан је црни капут
пропала јетра
и мржња према свему
што није Она
или Он.

Прву песму Жврљотина, која се, због своје позиције у књизи, мора читати и као пролог читаве збирке, Дарија Машковић завршава стиховима:

Не могу да ти испричам причу за лаку ноћ,
неке крајеве мораш измислити сама,
зато спавај, душо, јер ово је велики свет.
А ја ти обећавам, за храброст,
добићеш песму.

За храброст што се усудила да у тај велики свет изађе са својом малом Песмом, малом свеском, да је поклони том великом свету (односно прода, како сугерише назив првог циклуса – Продата свеска), Дарија Машковић је добила прву књигу. И поред неких недостатака (поједине песме или стихове можда је било могуће скратити, неке речи можда делују сувишно, мисао је понегде могла бити језгровитија, опис упечатљивији) које ће књижевни критичар или пажљивији читалац, свакако, уочити, не би требало сметнути са ума да та свеска (за коју и сама ауторка каже да је „разбацана“, „пуста“, „никаква“) осликава један изузетно комплексан, богат, разноврсан, занимљив субјективни доживљај света. Такав, специфичан, аутентичан, оригиналан поглед на свет и уметност, и пре свега изражени дар за књижевност, који Дарију (као и поменутог Вука Пантовића) издвајају из генерације рођене на Косову и Метохији почетком новог века, заслужује пажњу шире јавности. Јер, несумњиво је да Жврљотине чине богатијом српску књижевност на Косову и Метохији, и требало би да подстакну Дарију Машковић да настави своја уметничка трагања, како би, једнога дана, оставила дубљи траг у литератури, у том великом свету који јој се данас чини, можда и с правом, далек и туђ, понекад и непријатељски настројен.

Александар Дунђерин