Текст: Ана Марија Ивковић Фотографије: Сунчица Андрејевић
И ја сам дошао да видим И нећу отићи празних руку и очију
Ту су и речи Спој ума и логоса и чистог ваздуха
И кад дође то бело ћутање Могу и летети
Искуства имам у крилима свих мојих анђела И оно моје, Моје ој на Косову
Стихови о Косову, на Косову. Ипак, само део онога што се казивањем размењивало међу писцима и песницима на књижевној вечери у Косовској Митровици. Славила се писана реч, лепота риме. Теме – Даринка Јеврић, љубав, песници, породица, садашњост, прошлост, Косово, одбрана неодбрањивог…
У Приватном културном центру “Акваријус” у Косовској Митровици, у оквиру манифестације “Григорије Божовић”, уз низ књижевних стваралаца, и три, по сопственом признању, поносна добитника награда. Лауреат – професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Драгомир Костић, и добитници Велике грамате – академик Адам Пуслојић и Бранислав Вељковић.
Они су само песници У том тренутку И никад више Чак и ако поново задобију На пречац поверење неколико знатижељника који су само застали да чују шта се то говори
И зато журе у грчу Да се покажу Да докажу У ствари Ту своју смушеност Која их чини друкчијом од осталих.
Песници о којима је казивао др Драгомир Костић били су они који су, како је написао, стихове казивали на трговима Русије. Своје колеге и малу али одабрану публику оставио је у промишљању јесу ли само руски песници они који у тренутку задобију пажњу знатижељних.
О песницима је казивао и Бранислав Вељковић. Бар део песме „Песникова права“ из „Дневника дневног дисања“, чини се, описују стање у којем се друштво налази сада. Све је заокружено одом једном од најпознатијих српских песника.
На почетку овог века гладни гладују Да не бисмо помислили да гладни више не гладују
На почетку овог века државе ратују Да не бисмо помислили да државе више не ратују
На почетку овог века на обичне речи више немам право На почетку овог века 12. фебруара на гробу Бранка Миљковића.
О Косову је у више наврата говорио београдски књижевник Адам Пуслојић. Његова песма с почетка текста само је једна у низу посвећена месту на којем, како нам званичници саопштавају, „немамо ништа“.
„Косово. Знам, био сам тамо“ – била је још једна његова песма.
И не само да је наставио да казује стихове из своје књиге „Ој на Косову“, већ је са јавношћу поделио и детаље из свог приватног и професионалног живота. У Приштини је боравио и на молбу Ибрахима Ругове, био је гост у његовој кући, али је био пријатељ и са, како је рекао, многим албанским писцима.
Враћајући се на садашњост, истиче да је желео да Грамата и награда Григорије Божовић доживе велики одјек, а писци су, додао је, дужни да „оплемене овај свет онолико колико могу“.
„Како можемо да помогнемо Косову и Метохији?“ – упитао је председник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ у Бечу, Срђан Мијалковић.
„Тако што ће свако од нас да почисти своје двориште, да оде код девојке која му се допада, да јој то каже иако није смео пре тога, да неко наслика слику, напише неколико стихова.“
„Једноставно, да радимо најбоље што можемо.“
За крај послушајте афоризме првог добитника Велике грамате, Александра Чотрића:
Љиљана Браловић из Прањана, Бећир Вуковић из Црне Горе, Петко Шипинкаровски из Струге, Благоје Савић из Гњилана, Срећко Симић из Витине, Станислав Којић из Врбовца, Жарко Ристић из Грабовца, Дејан Мастиловић из издавачке куће “Филип Вишњић”, Новица Соврлић, Александар Лаковић – такође су својим стиховима, анегдотама, афоризмима, али и забележеним епитафима књижевној вечери дали ноту посебности. Неке од песама аутора са Косова и Метохије објављиваћемо у наредним недељама. Организатор догађаја је Књижевно друштво Косова и Метохије.