Nikola Malović: Četiri dana na Kosovu

Пише: Никола Маловић
Фотографије: Харис Личина

На Косову и Метохији вријеме траје дуже. Биће зато што се освештава сваког дана. Ужурбани Београд који официјелно хрли ка Европи маниром festina lente, не слути да би ударцем шаком о сто и декларативним одустајањем од европског пута био примљен у Европу за два мјесеца

Из разлога тих и тих – што је некоме путовање за викенд, мени је догађај године. Што је другоме путовање у другу земљу – мени је одисеја. Што је некоме Америка, Азија, Африка или пак Аустралија са Океанијом – за мене је одлазак на Марс.
Стога ме првих неколико година није могла да разумије (јер, ко би?) Андријана Живановић, директорка Дома културе из Зубиног Потока, али када ме позвала по трећи пут да дођем не бих ли се као српски писац из Боке Которске представио људима на сјеверу Космета, више нисам имао куд. Нечасно би било одбити трипут.
На вијађ сам се са нулте надморске отиснуо колима у понедељак, 18. новембра, по лијепом времену, на чему сам био захвалан Богу. Изнад Будве ушао сам у Црну Гору, а на путу према Колашину – у географију коју никад нисам видио оком. Сјевер самосталне, суверене, међународно признате државе пуне силних епитета која је Србији забила нож у леђа признајући Косово* – ја никад у животу нисам видио.
На петочасовном путу од Подгорице до Зубиног Потока моје су се очи нагледале сурових кланаца, тјеснаца и сутјесци – за живота. Кањон ријеке Мораче је чудо природе. Врат да ушинеш током вожње, жељан сунца или неба.
Црногорску границу са Србијом прешао сам са истом емоцијом са којом ме дочекала и граница с Косовом*. Границе између нас с нама не би требало да постоје, а постоје само зато да би се на тим хајдучким чек-поинтовима додатно драо народ. И да би од тога живјеле географије које себе зову државама.

Континенталним Србима све удаљенија мисао да им море заиста припада
Излазак на море је трајна и стечена тековина. Свети Сава је 1219. у Боки Которској основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. То сам казивао као Приморац коме српски Правопис допушта велико слово. Наш народ down under обдржавају двије силе: Српска православна црква и српска култура. На земљи гдје сви Срби славе славу, гдје монаси почесто долазе у куће свечара као пријатељи, на земљи гдје Живојин Ракочевић, директор Дома културе из енклаве Грачаница, зна сваког косметског Србина у главу, зарадио сам причама о мору и глобалном стању ствари бројне аплаузе.

Метохија заузима скоро исту површ као Косово. Албанце или Косоваре на Косову и Метохији сви Срби зову Шиптарима. Ови пак избјегавају да користе термин Метохија, јер их потказује. Метох је, наиме, манастирски посјед. Метохија је земља под управом манастира. Српски краљеви и цареви даривали су земљу, читава села и области, да би рад вјерујућих људи обдржао тешко и препотребно бреме монаштва. Од времена Светог Саве манастири су, а Косово их је пуно, енергетски стубови који, нарочито током литургије, спречавају да нам небо падне на главу, колико смо само морално јадни, духовно биједни, и етички никакви.
„Вама припада море!“ – рекао сам у дупке пуном Дому културе у Зубином Потоку, и ту реченицу као наслов вечери поновио и у дупке пуном Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици 19. новембра. Приватни културни центар? Да га не води књижевни критичар Александар Дунђерин са супругом, тај културни центар не би могао да опстане у изнајмљеном простору. А опстаје чудом, јер је народ жедан културе.
Љубазни домаћини водили су ме на мјеста за која нисам ни знао да постоје. У манастиру Соколица упознао сам мати Макарију, доктора хемијских наука, врсног теолога и фрескосликара, којој сам на поклон донио ријетку приморску воћку фејоу (Feioa sellowiana), која пресјечена напола одаје укусну унутрашњост у форми крста. Мати Макарија је узвратила физалисом, необичном воћком која станује унутар танке опне у којој је наранџасти кликер а у коме пак све вришти од витамина и укуса! Изнад манастира надноси се стијење налик грчким Метеорима. Мала црква посвећена Покрову Пресвете Богородице из 14. в. покривена је оловом.
Сви разговори које сам водио дотицали су се теме будућности Косова и Метохије, опстанка нашег народа, и судбине манастира. Људи желе да вјерују да им на челу није издајник. Чудо не искључују као обрт у финалном тренутку. Као кад бих ја, који сам видио Косово и Метохију као јесењи лист, опазио да опет зелени, и јаче се везује за грану којој припада.
Косово* је једна шпорка земља. Смеће омета да се ужива у крајолику. Локални путеви су бољи како су ближи Приштини, и са више закрпа и рупа што су даљи од будућег регионалног саобраћајног чворишта. Мало-мало па око угледа ауто-отпад. Неријетко се у непосредном сусједству изненађујућег броја малих хотела може опазити стовариште гума или тако нечег што ружи хотелско сусједство. Народ поред пута продаје купус и кромпир. Док сам из Косовске Митровице, по договору, пратио путнички комби који ме 20. новембра навигавао до Грачанице – видио сам с лијеве стране пута њиву, с десне стране пута њиву, и два човјека који усред ничега поред пута продају „семенке и занимације“.
Хитао сам да се у Дому културе Грачаница пољубим трипут са Живојином Ракочевићем, племенитих духом, и с другим вриједним посвећеницима тог необичног, острвског колектива. Живојин је говорио у Зубином Потоку о потреби тамошњих Срба за градом. Замолио сам га да ми у Грачаници појасни то што је казивао у Зубином Потоку. „Ми смо изгнани из Приштине“, рекао је. „Косовска Митровица је подијељена, а морамо да имамо град. Што не би настао овдје, око Грачанице?“ Са улицама, и трговима, питао сам? „Да, са улицама и трговима.“
Заиста, Србима је на Косову и Метохији потребан град. За сада, као у доба Турака, живе махом по селима. Енклава Грачаница је у културном смислу феномен, јер је светионик који стално емитује црвено-плаво-бијели садржај. Видио сам загријану салу од 380 мјеста с удобним тапацираним сједиштима. „Ово су сједишта из београдског Дома синдиката“, рекао ми је Живојин. Срећа па људи у којима станује моћ одмахују руком на културу. Иначе Живојин Ракочевић не би био жив. Његов ум, уз сараднике, оаза је у пустињи. У Дому културе све ври од активности, сваког дана, сваке седмице, сваког мјесеца, годинама. То је пулс чије је срце заправо у манастиру Грачаница, на неколико минута хода.
„Мора да видиш Грачаницу“, рекао је Живојин. Гледао сам у његове искрене очи и схватио да постоји разлог зашто бих Грачаницу требало видјети опет и опет. Сјетио сам се Живојинових ријечи из 2014. када сам пред Манастиром примао награду „Перо деспота Стефана Лазаревића“ за роман „Једро наде“: „Можда је улога овог народа да чува и штити неколико хиљада квадратних метара манастирских фресака натопљених тамјаном и молитвама.“ Промовишући у Дому културе фото-монографију Риста Ковијанића „Вита Которанин, неимар Дечана“, питао сам 2016. године Живојина колико то заправо има хиљада метара квадратних фресака? „Четири хиљаде“, казао је тада, након краћег размишљања.

Извор: Печат >>