„Književni džem sešn“: Voleti ljude...

Текст: Алтернативна
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)

Иако делом носи назив музичког правца, књига Иване Вановац је заправо књига о личностима – уметницима са којима је разговарала у претходних пет година; онима који су оставили снажан утисак на њу. Човек нити може да пише, нити да види у некоме оно чега у њему нема – верује она.
Текстови у књизи „Књижевни џем сешн“ изворно су новинарски прилози, извештаји које је Вановац писала за своју матичну медијску кућу Радио Косовска Митровица.
„Ивана је прво писала те прилоге, а онда их у књизи приређивала тако да обрати пажњу о извесном тројединству,“ казао је књижевни критичар и један до рецензената књиге, Александар Дунђерин, који је њене прилоге о култури и уметности назвао „хроником ненајављеног живота“.
Тројединство подразумева – текстове настале из интеракције са уметником који је гостовао на Косову, реакцију публике односно критике, лични осврт ауторке. Тако текстови у књизи добијају облик „лирске минијатуре и приче“, појашњава Дунђерин.

„Занимљиво, селекција приликом одабира текстова за књигу пао је на личности. Дакле, није довољна само естетика, него је Ивани била потребна и етика у ширем смислу те речи,“ казао је, додајући да тај приступ књижевни критичари веома често немају.
„Нас интересује дело, аутор, а не интересује нас да је један битан састојак читавог тог дела да ли треба да живи или не и то каква је личност онај који је то дело створио, односно пре свега да буде личност,“ додао је Дунђерин.

Тако се у књизи Иване Вановац нису нашли само зрели и остварени ствараоци, већ и млади аутори.
„Зато што су личности“, казао је.
Живојин Ракочевић, рецензент књиге, верује да је Вановац „један од најзначајнијих и најважнијих пратилаца културног живота на КиМ“.
„Трајати толико времена у континуитету може само неко ко је стваралац и неко ко истински живи оно што ствара. Таквих људи на КиМ-у и уопште у већини средина које имају културни живот је јако мало. Готово да се може рећи да је правих слушалаца, правих читалаца, правих сликара више него оних који их прате и више него оних који их подржавају у томе,“ казао је.

„Књига у човеку као у ларви може да лежи и до четрдесет година и да чека нешто. То је врло важна реченица, та тајна речи која проговори из нас. Ивана је духовни трагач који даје већини који стварају известан смисао,“ додао је Ракочевић.
Навео је да је други ниво књиге културолошка раван која говори да култура на КиМ не само жива, него равноправна са осталим културним ентитетима.
Ауторка је посебну захвалност упутила „Акваријусу“ – Миљани и Александру Дунђерину, који су иницирали објављивање књиге, али и својој матичној медијској кући за коју каже да је имала слободу да објављује текстове у несвакидашњој форми.

Један од циљева књиге је, како је појаснила, да укаже на богат културно уметнички живот на Косову.
„Време је да признамо себи ко је искрено заинтересован за тај живот, а ко је само у пози критичара“, казала је, подсећајући да јој је било довољно пет година да о томе напише књигу и да се зато не може говорити о томе да на Косову нема културно-уметничког живота.
„Људи који се налазе у књизи јесу личности и то су људи за које ми је жао ако нисте били у прилици да их упознате,“ казала је, додајући да се ради о људима који су јој били надахнуће, са којима је разговарала, полемисала…
„Да није тих сусрета, да не упознајем те људе, не знам како бих поднела живот на овој земљи, заиста не знам како бих живела овде и како бих имала снаге да се насмејем, да одем на посао, да се вратим кући и да живим у нади да ће моја деца можда постати баш такви људи, где ће сусрети са њима бити једно посебно искуство,“ додала је.
На питање како је одлучивала о томе ко је личност, а ко не, каже: „То се не одлучује, то знаш, чим седнеш са човеком“.

„То нема везе ни са тим колико ко има година, то је варка, не постаје човек личност са 30-40 година. Понекад имам утисак да се човек са личношћу рађа, или си особа са интегритетом, или га немаш,“ казала је.
Вановац је у разговору са публиком указала и на повезаност уметности, културе и личног богатства.
Она верује да је „личност“ она/онај који нас тера на размишљање, то је за њу и суштина уметности. А у складу са тим је и њено веровање да једино што није пролазно у животу је потреба за љубављу:
„Врхунац културног израза је за мене да волиш људе… То је врхунац и културно-уметничког израза и перцепције културе и уметности.“
Отуд и њен став да вам, уколико уз себе имате оне које волите, који вас цене, све „преко тога“ није потребно.
„Нема ничег важнијег од тога…“ – казала је.
Једна од њених порука је и – пратите културна дешавања, из друштва ствараоца отићи ћете богатији и охрабренији.