Čak i u zagrljaju s đavolom, put si do Boga

Пише: Ивана Вановац
Фотографије: Милан Кабашић

ПОХВАЛА КЊИЗИ
Ти си најлепше дете које је икада рођено. Вечно. Бесмртно.
У теби су сачувани сви срушени споменици, сви нестали народи, све изумрле цивилизације. Ти имаш снагу, да после потпуне таме, све почне изнова да се гради.
У теби је тајна постанка и загонетка нестанка.
Ти си утеха. Безуслован азил свим уморним, јадним, злосрећним, промрзлим, слободног даха гладним, бескућним, буром шибаним.
Брежуљак си обасјан руменилом свитања, острво осунчано, исто онакво какво се, изломљено кроз сузе, причињавало старим бродоломницима, одусталим од веслања, уплаканим страхом од извесности смрти.
И последња опомена си ти. Упозораваш на бубњеве апокалипсе, указујеш на оно што већ може да се чује и види иза окуке наших дана.
Ако те и не разумем, ја те бескрајно волим и допуштам ти да ме, с времена на време, надахњујеш својим дражима недокучивости.
И када у твојој утроби лаж буја, пламен истине греје моју душу.
Захваљујући теби запљускује ме дар да видим бескрајну равницу када ми очи лове привид планинских врлети. И ја могу да осетим топлину сунца када се душом разлију ледене игре месечевих сенки.
Ти си оаза сигурности. Плодиш смислом моје трагање за неизрецивим.

Зло се често по теби разлива, слободно и незаустављиво. Али и тај додир исконског зла, толико привлачан и подобан човеку, његовој страсти на извору живота, и смрти, чини ме спремним да спознам суштину доброте и лепоте.
Развратна си ти, да, јеси, до сржи огољаваш неморал и блуд, застрашујућа си и болна, погана и прљава, а опет тако невина и чиста у покушају да сведочиш неоткривену тајну љубави.
Ти си најпоузданији пријатељ, најмудрији саветник, најстрпљивији учитељ. Све што је твоје, и у теби, припада мени, заувек.
У теби клија зрно праисконског бунта и слободе. И најмоћнији владар, а камоли тиранин, зависи од твоје милости. Заћутиш ли, биће прогутан ужасном, вечном тишином равнодушја. Проговориш ли, биће означен непролазним белегом срамоте.
Звезда си ти, експлозија, жива ватра која осветљава свемир.
Чак и у загрљају са ђаволом, пут си до Бога.
Док ти трајеш – живим! Ако једном нестанеш, умреће са тобом и свет.

• 

• 

Овај текст написао је писац. Александар Дунђерин. И док чекамо да обелодани колико је добар писац – писац, тера нас да га посматрамо као писца -књижевног теоретичара и критичара. Као аутора антологије српске књижевности на Косову и Метохији у прве две деценије XX века, под веома комплексним именом „Неодољива тешкоћа постојања“. Промоција књиге одржана је у ПКЦ “Акваријус” у петак, 15. октобра у оквиру првог малог сајма књига “Пијаца књига”.
Да ли је довољно знати о чему је Кундера писао у „Неподношљивој лакоћи постојања“ па у старту схватити о чему Дунђерин пише? Могао је као већина добрих, старих проверених теоретичара да игра на сигурно и да постане аутор „Антологије српске књижевности на Косову и Метохији у периоду од 2000. до 2020. године“. Јасно. Прецизно. Озбиљно. Концизно. Једноставно и …… досадно. Чак превише једноставно за Дунђерина и недопустиво досадно за Дунђерина. Јер Дунђерин није теоретичар. Он то уистину може да буде и сме да буде. Образовање му даје мандат да се бави књижевношћу као што се биолог бави мртвом жабом. Отвориш, загледаш, сецнеш ту и тамо, местимично згулиш кожу да добро видиш мускулатуру текста, скелет песме, да пребројиш свако приповедачко ребро,препипаш стилске фигуре као пршљенове и видш све евентуалне неправилно срасле фрактуре на њима. Да извадиш срцуленце исприповеданог и загледаш га под неонски хладном стерилном белином професионалне објективности.

Дунђерин то не ради тако. Јер он није теоретичар нити за читалачку публику смарачки критичар (фрапантно велики део читалачке публике сматра критичарске осврте бескрајно досадним). Дунђерин је писац на привременим и повременим пословима теоретичара и критичара – лутке из које ће изаћи романсијер.
Док се то не догоди питамо се – зашто би неко антологији српске књижевности у прве две деценије XX века дао име „Неодољива тешкоћа постојања“ и на шта то алудира?
Кундера је писао о уметницима у Прагу у време Прашког пролећа. Политичком контексту који иако изванредно важан, иако наизглед доминантан и одређујући за животе главних ликова, ипак посустаје под личним хтењима, најинтимнијим потребама и моралним суновратима и уздизањима јунака. Јесу ли политичка кулиса и значај који им се даје, заправо увек у форми Потемкинових села у емотивном животу човека, у суштини његовог постојања или Чешка просто нема довољно стабилну митопоетику простора? Можда историјске околности које ту митопоетику обезбеђују, морају да буду дубоко испреплетане са хришћанском мишљу а Прашко пролеће и није било баш најбоље време за пропаганду такве мисли.
Ако је лакоћа постојања за Кундеру у Чешкој била неподношљива, шта је то што тешкоћу постојања на Косову и Метохији чини неодољивом?

• 

• 

Дунђерин каже да му је циљ био да „поправи рецепцију књижевности Косова и Метохије у последње две деценије овог века и да се промени тренд њеног прећуткивања у оквиру националне лиретаруре“. И свакако је то успео. Направио је попис активних писаца из тог периода и поред тога што је од њих захтевао да буду стилски зрели, аутентични у уметничком изразу, оригинални у доприносу који дају националној литератури, он је имао још један захтев. Морали су да у периоду од 2000. до 2020. живе и стварају на Косову и Метохији. Дакле нема инсистирања на географској аутохтонији али на хронолошкој – да. Писац није нужно морао да се роди на Косову нити да на њему живи пре 1244, али морао је да се попне на Косово онда кад се до њега долазило најстрмијим путем, и да се на његовом оштром врху мешкољи и жуља тих двадесет тешких година. Скроз поштено. Тешкоћа постојања је нешто најбоље што једном уметнику може да се догоди. Ако бежи у комфор-зону, ако се одлучи за лакоћу постојања, једино што осећа је неподношљивост. Бити на Косову, значи бити горе. Изнад. Бити тамо где је вера јача по нужди, живот гушћи и концентрованији јер је несигурнији, осећања снажнија и интензивнија, мисао танка а јака, Србија видљивија чак и кад је невидљива.

• 

• 

Дунђерин је како га Растко Шобајић у емисији „На веслу прича“ назва – избеглица на Косову. Расељено лице из Војводине. „Добро, јеси ли ти нормалан?“ Питали су га када је напустио лакоћу постојања на релацији Нови Сад – Београд и дошао да остане у Митровици. Косовској. Не Сремској. Починивши овакву трансгресију, Дунђерин открива да је живот под косовким околностима, пречица до смисла. Вртоглаво стрма за једног Војвођанина. Несхватљиво лака ако те њоме води сигурна рука неког домаћина, неке „сељанчице“ која је том стазом прошла много пута и зна је напамет. Сељанчица из приче је академски сликар Миљана Дунђерин. Село – Липљан.

Књижевници уврштени у антологију се кроз своју литературу не баве Коовом опсесивно. Не сви и не приоритетно. Косово је књижевно гледано претешка сировина. Оно само је необјашњиво. Другачије. Старачка мудрост и детињи несташлук. Најлепша, рана призренска трешња и истовремено дављење њеном коштицом. Слатко месо источке пастрмке и њена кост у грлу. Страх због доласка НАТО војника у Лепосавић 99. и олакшање због доласка НАТО војника у Лепосавић 2021. Косово – земља божанственог апсурда, људске несаломивости, где се и образ баш као и глава лакше губи. Косово – права земља чуда. Највећи изазов савремене националне литературе. Дунђерин је њој дуг одужио. Теоретишући –да. Романсијерски – не.

• 

• 

„У теби клија зрно праисконског бунта и слободе. И најмоћнији владар, а камоли тиранин, зависи од твоје милости. Заћутиш ли, биће прогутан ужасном, вечном тишином равнодушја. Проговориш ли, биће означен непролазним белегом срамоте.
Звезда си ти, експлозија, жива ватра која осветљава свемир.
Чак и у загрљају са ђаволом, пут си до Бога.
Док ти трајеш – живим! Ако једном нестанеш, умреће са тобом и свет.“

• 

• 

Похвала књизи или похвала Човеку? Похвала књизи или похвала Косову? О свему што на овом свету јесте део универзалног смисла, говори се на исти начин. Љубавни. Антологија „Неодољива тешкоћа постојања“ израз је бескрајне, крајње безинтересне, најхришћанскије љубави аутора према његовом Косову и Метохији. Оном Косову на које је он стигао тежим путем. Вођен жељом да открије „тајну постанка и загонетку нестанка“. Косовско опредељење, Косово као митопоетски простор који од памтивека дражи интелектуални и уметнички српски нерв, косовска прича – о свему томе Дунђерин пише у предговору антологије, представљајући ствараоце које сматра вредним памћења књижевне историје Срба. Међу њима су Даринка Јеврић, Петар Сарић, Митра Рељић, Слободан Костић, Драгомир Костић, Живојин Ракочевић, Жарко Миленковић, Срђан Кошанин, Бранка Касаловић и многи други.

• 

• 

Антологија „Неодољива тешкоћа постојања“ која је уједно првенац издавача Алтернативна из Косовске Митровице, представљена је јавности у петак (15. октобра). Промоцијом ове антологије, отворена је прва књижевна манифестација „Пијаца књига“, коју је организовао ПКЦ „Акваријус“. Реч је о својеврсном малом сајму књига, на коме своја дела излаже једанаест издавачких кућа углавном са Косова и Метохије. Поред Панорама – Јединства, Дома културе Грачаница, Дома културе Зубин Поток, Лестви из Косовске Митровице, Књижевног друштва КиМ, Домовика и других издавача са нашег поднебља, свој издавачки опус представио је и познати Службени гласник. Такође, мноштво књига донето је из приватних колекција, међу којима је посебан допринос дао Зоран Вукадиновић, директор ове новоуспостављене манифестације. Сајам ће трајати до среде, 20. октобра.

• 

• 

„И кад си у загрљају са ђаволом, пут си до Бога.“
Како то књизи полази за руком (речју)? Може ли ишта или ико на овом свету да буде у нечасном загрљају а да кроз тај загрљај стигне Жив до Часног престола? Можда и може. Онај који се у тај загрљај запетљао грешком, наивно, у потрази за љубављу. У самој потрази за Богом као Најљубављу… или можда…
Ето, ово је посао књиге. Покретачка полуга фантастичног мисаоног погона.
Време је за књигу. Тачка.

• 

• 

Извор: Радио Косовска Митровица >>